(Od)ustajem

Odraz u retrovizoru je bio sve što trenutno imam. On takođe. Ni sama ne znam. Zamagljen retrovizor prepun kišnih kapi pomešanim sa suzama. Gledala sam kroz njega. Videla sam sebe, samu kako udaram sa druge strane, pokazujem nešto, pokušavam. Taksista je promenio radio stanicu, bilo je još gore. Kao da je hteo da mi oteža, da me kazni, vrati mi u tvoje ime. Uspevalo mu je. Naslonjena na sedište, osećala sam vrele kapi na grudima. Tresle su se pri otkucajima srca. U ogledalu sam te videla kako sediš, nepomično, gledaš mi u usne, ćutiš. Volim ga, slagala sam. Morala sam, lakše je tako. Ostavljam te. Nepomičnog. Drhtim i jecam, taksista me ništa ne pita. Rekla sam mu da samo vozi u krug, bilo gde. Nisi trebao tog dana da odeš. Da nisi tog dana otišao, ne bih ja sada odlazila. Ne znam ni kuda. Taj neko je samo izgovor, tebi i meni. Nema ga. I kada je tu, nema ga. I kada stoji ispred mene, sedim. Jecam. Trebam te, trebam te dok stojiš, dok trčiš, dok skačeš. Nisam mogla više. Užasna sam sebi. Sedeo si u kolicima i gledao kako te puštam. Sada kada sam najpotrebnija. Samoživa i sebična, onakva kakva sam uvek bila. Nisam mogla da nastavim. Nisam spremna da te kroz život guram. Znam da ti jesi. Čak te i ne zaslužujem. Samoj sebi sam gadna. Uvek zamisljam kako bi bilo da se to nije desilo, da stojimo pred oltarom, ti i ja, najlepši na svetu, da me grliš i ljubiš, čuvaš. Morao si sve da uprskaš. Nije fer. Nije fer, znaš? Nije fer što si sve uprskao! Koliko puta to moram da pomislim. Mogli smo da budemo lepi. Srećni. Mrzim te. Samo sam te ostavila bez mnogo reči, okrenula se i otišla, jer sam znala da nećeš krenuti za mnom. Jer sam znala da me ne možeš uhvatiti za rukav i vratiti. Nagovoriti da ostanem i da će sve biti u redu. Poljubiti i zajedno zaplakati. Znala sam da mi ne možeš još više otežati . Stidim se. Stidim se ali ne mogu. Oduvek sam svima pričala kako ću imati princa pored sebe. Bio si. Više nisi. Oduvek su mi svi zavideli, sada me sažaljevaju. Ne mogu tako. Drhtim. Mrzim svoje suze na licu. Mrzim sve na sebi. Mogla sam onog dana ja da budem ta koja je sve uprskala. Mogla sam ja da ostanem tu gde si ti sada. Samo sam sigurna da se ti ne bi okrenuo. Sigurna sam u to. Zbog toga te i mrzim. Iščupala bih srce sebi da mogu sada. Ne znam kako dalje. Ne znam šta dalje. Tresla sam se sve jače. Glava je htela da mi eksplodira. Volela bih da jeste. Morala sam. Zaustavila sam taksi i skočila taksisti u krilo. Ljubila sam ga, kao da to nikada ranije nisam radila. Nije se opirao. Želela sam ga večeras. On je bio taj. Taj zbog koga sam te ostavila. Nisam imala izbora. Skinula sam sve sa njega i uživala u njegovom telu. Onako kako to dugo nisam. Iskoristio me je maksimalno, to sam i želela. Ti nisi dugo. Divljački je uživao u mom telu, tražila sam to od njega. Molila sam ga. Zažmurila sam, ne bih li slučajno ponovo ugledala svoj odraz u ogledalu. Dok mi je dahtao za vratom, razmišljala sam samo kako bi bilo da sam tokom vožnje cimnula volan u stranu, pa da budem ista kao ti. Možda bih tada imala više snage. Više energije. Više ljubavi. Ali to nisam ja. Nažalost.

Intervencija; faza no.1

Milune, Majkoviću; gde je onaj eventualni plan? Milune!? Petre gde je Milun? U klozetu? Seronja! Uvek kad zagusti on golom guzicom već je u procijepu.

Daj, de mi onaj plan za situaciju... Da proučim. Ma nije taj, druškane, To je plan mera i aktivnosti. Treba mi onaj o postupanju - u crvenoj fascikli. E, taj...

Stiže li i ti Milune? Jesi li se dobro obrisa? Ako nijesi, sad ćeš. Imamo odstupanje. Isto je sa lica mjesta prijavljeno. Uzeti su početni potencijalni podaci, parametri i faktori. De, čitaj, da vidimo - šta treba dalje.
Daklen: događaj. To imamo. Procjena? Procjenili smo. Snage!? Naše ili njihove? To još nemamo... Naše su tu, na broju su.

Petre, idi pali kola - stavi u pripravnost sva prevozna sredstva, opremi ih sredstvima veze, ljudstvom i naoružanjem. Jeste li sipali goriva? Jeste.

Dobro. Čitaj dalje... Obavestili sve nadležne po horizontali te vertikali, a prema prilogu 3, tačke 8, aneksa 2 aktivnog ažurnog plana.

Ovaj zadatak preuzimam ja lično... Petre - komanduj zbor, izvrši smotru. Dugo oružije, sredstva prinude, vezivanja, a i drugo ostalo po zaduženju 3-A. Čitaj dalje...
Na to se mačor u njegovom krilu samo promeškolji, očigledno navikao na buku koju ovaj pravi.

Ili jesi ili nisi

Jutros sam kao i svakog dana krenuo na posao ka stanici petnaestice i ušao u prvu koja je naišla. Za mnom je na zadnja vrata ušao kontrolor BusPlus-a. Žena je iza mene rekla odmah "Nemam kartu!" i sela na mesto. Kontrolor je ignorisao. Došao je do mene, dao sam mu karticu, proverio je i ljubazno vratio. Dečko ispred mene je isto namršteno rekao "Nemam kartu!" gde se kontrolor opet samo povio i nastavio da pregleda karte. Kada je došao do dvojice momaka romske nacionalnosti, videvši da ni oni nemaju karte, počeo je da ih smara zbog čega je nemaju, i tražio lične karte da ispiše kazne. Momci su pomalo zbunjeni dali lične karte, i naš hrabri kontrolor je počeo da ispisuje kaznu, tj. da je kuca. Pritisak 300. Ustao sam besno i prišao hrabrom kontroloru sa rečima "Sada ćeš da im vratiš lične karte i napustiš vozilo. Prošao si dvoje ljudi kojima ništa nisi smeo da kažeš a sada maltretiraš te ljude". "Neću da im vratim lične karte" nastavio je da radi "svoj posao". "Daj mi svoje ime i prezime" izgovorio sam mislim već dosta besno. Ljudi u autobusu su se već okrenuli ka svojim prozorima. "Neću da ti dam ime i prezime" odgovorio je kontrolor, sav ponosan. "Moraš da mi daš svoje ime i prezime i gde ti je uopšte pločica da vidim ko si?" bio sam uporan. Počeo je da se brani ispraznim forama Još je izjavio kako je gospođa pre mene pokazala kartu, a ja sam slep i gluv a da je dečko koji nema kartu maloletan, a stariji od mene par godina. Kada je uvideo da neću prestati pozvao je kontrolora da izađu na sledeću stanicu, što su i uradili. Istog momenta sam zvao BusPlus i ispričao kako njihovi kontrolorčići selektivno pregledaju karte i maltretiraju samo one koje smeju u oči da pogledaju. Ili radite ili ne radite, ili se plaća ili se ne plaća. Koji đavo vi radite? Kulturno su mi odgovorili da ne znaju koji su kontrolori u pitanju (?!), na šta sam ih ja i zapitao "Ne znate ko vam radi na liniji 15 u to i to vreme na toj i toj stanici?". "Pa znamo, ali to mora da se proveri, najbolje da pošaljete mejl pa da mi prosledimo dalje" kazala je dama sa druge strane. Tipično ono kod nas, neko će drugi rešiti problem, ili će bar tako izgledati da smo zainteresovani da rešimo. Pisao sam mejl naravno, na koji su mi odgovorili sa ispraznim frazama i šablonskim rečenicama, naravno kriveći nadležne institucije, ko god to bio. Obasipali smo se tako ja i rukovodilac službe za podršku korisnicima, da bi na kraju došli do toga kako ne daju imena kontrolora, i kako će neko treći tamo rešiti ovaj slučaj a da niko nema pristup tome. Da će naravno to izignorisati kao i sve drugo jer nije problem u tom kontroloru koji jadan ne zna ni šta radi, ni kada, ni gde, ni za koga, i koji mora da ispuni njihovu normu od ne znam koliko kazni dnevno, pa mora da ugnjetava žene i one koji su vidljivo slabiji. Problem je u nesposobnosti samog sistema koji je uveden na silu od strane totalno nekompatabilnih ljudi koje ne zanima šta vi mislite, koje su vaše potrebe i zahtevi, već isključivo kratkoročni profit. Oni nisu u stanju da održavaju ono malo što su uveli, da uvedu pogodnosti za redovne korisnike i sankcionišu one koji na račun ovih prvih žive u svakom segmentu života. Možda sam mentol i agresivno sam postupio, ali ja ne mogu kao i ostali samo da blenem kroz prozor. Izluđuje me svaka selektivnost u ovom društvu, ili kazniš ili ne kazniš nikog. Ili plati ili nema plaćanja. Ili jesi ili  nisi. 

Mi budale ćemo i dalje kupovati kartu, šverceri će i dalje živeti na tuđoj grbači, a ovi čobani će i dalje šišati ovce. 

Poslednje rečenice

Stao je sneg. Stavljam na sebe šal, kapu i izlazim iz stana. Komšije mi se ne javljaju, dal zbog toga što sam obavijen kao prosečna žena u Saudijskoj Arabiji, da l' što malo malo pa pravim žurke u zgradi ili su ipak samo, kao i obično, nekulturni. Sneg cvili pod nogama, golubovi beže na stranu. Na stanici dosta ljudi. Svi spremni da, kao da je sudnji dan, pre svih ulete u autobus te se spasu od umiranja na hladnoći. Primetio sam kako su bahati ljudi u vanrednim situacijama još bahatiji. Propuštam prvi autobus i ulazim u sledeći par sekundi posle ovog. Mesta za sedenje ima. Sedam na hladno drveno sedište i vadim knjigu. Kada god započinjem neku novu knjigu obavezno moram da pročitam poslednju rečenicu iz nje, nebitno što je tokom čitanja posle bez izuzetka zaboravim. Ne znam zbog čega radim to, ali je to nekakav ritual, valjda isti onaj zbog kojeg ljudi novine čitaju s desna na levo. Takođe, dok čitam u autobusu redovno skačem sa teme na temu, zapravo sa knjige na zanimljive priče slučajnih putnika. Tako nekada kada naiđem na dosadan deo knjige usresredim se na razgovor oko mene, jer u našem prevozu uvek ima zanimljivog "štiva". Mehanički nastavljam da čitam ali razmišljam o sasvim drugim stvarima, pa se kada opet naletim na zanimljive stranice, vratim na knjigu. Već uvežban. Nemam vremena za gubljenje. Kada smo stali na nekoj od stanica, video sam da ljudi stoje u redu ispred vrata jedan iza drugog. Šokiran sam bio. Nismo se valjda kultivisali? Bez ikakvog komešanja su čekali da ljudi izađu, pa tek onda ušli. Kada su već svi bili u autobusu, shvatio sam da kultura nije baš bila razlog. Postojao je samo jedan utabani putić u snegu do autobusa, te su morali da stoje u koloni. Dobro je poznato da je ovde svako kulturan samo kada njemu to odgovara i kada ima ličnih koristi. Odahnuo sam i nastavio mirno da čitam svoju knjigu. Zanimljiv deo trenutno, tako da nisam slušao okolo. Moram još napomenuti da kada mi je knjiga baš dobra, uvek se dvoumim da li da je pročitam do kraja, te moram sebe da bukvalno teram da je svršim. "Šta ću posle?" uvek sam u strahu. Jedan sa od onih takođe koji mora sve detalje iz knjige da proveri u realnom svetu. Na primer ako spomenu neku pesmu u knjizi ja moram obavezno da je pronađem na Jutjubu i odslušam je, ako spomenu neki deo grada, bilo koji deo planete ja odem da proverim na Gugl Maps gde se to nalazi. Jednostavno me zanima sve to, i dok ne proverim ja ne mogu da nastavim čitanje. Da li još neko ima ove tripove ili sam ja lud u zemlji ludaka? 

Saga o princu Konjožderu, njegovom atu Nedojebu i princezi Sevdahiji

 Princ Konjožder uzjaha svog verno maltretiranog ata Nedojeba. Princ, po prirodi prek i oho; zaštitnik bogatih i tlačtelj siromašnih nije voleo svog konja - baš ga je zato najčešće i koristio. A Nedojeb je bio od najplemenitije sorte lipicanera koji su ikada jahali prelepim prostranstvima iperijalne Neoddjije; grandiozan on beše i kada je u galopu bio - kao da ih je petnaest bilo, a ne samo jedan. Topot kopita njegovih je odzvanjao kao zvona crkvena i svi su siromašni znali na vreme da se sklone, kako ih Konjožder ne bi nanovo ojadio. Gadan i mali on beše, lica ružna i osmeha prekog.
 U tom je trenu uznemiren bio - preko podkesta je odgledao TANJUGovu preskonferenciju na kojoj negov zakleti neprijatelj zmaj Razumgub (to mu je estradno ime, pravo uglavnom niko nije znao) govori o tome kako je princeza Sevdahija ponovo počela da izdaje za njegovu izdavačku kuću. To je bilo nedopustivo! Konjožder je sevdahiji obezbedio sve - počevši od večitog bivanja na naslovnim stranama žute štampe pa sve do bezbrojnih zahvata plastičnih hirurga koji su pokušali da učine da zaliči na ljudsko biće. Naravno, oni u tome nisu uspeli - i dalje je ličla na hibridnu kreaturu pogrešne ljubavi izmedju orka i trola. Zmaj je jako diskutabilna ličnost, propagirao je golotinju, opsceni zadržaj; a neki su govorili da se bavi i prostitucijom, snimanjem pornografije. Čak je bilo govorkanja o tome da diluje drogu, ali za to nije bilo dokaza (za razliku od pornića koje navodno on nije producirao, ali su glumice ipak iz njegove kuće).

 Princ je munjevito jahao, prateći na tviteru šta masa govori o ovom zlosrećnom dogadjaju, nije mogao i dalje da veruje da je ostao bez još jedne starlete! Najgrdje od svega je to što mu je ona zapravo žena. On, zmaj, joj je verovatno u ugovoru garantovao još jedno pumpanje mlečnih žlezda kako bi masa više piljila u to, a ne u njeno nakazno lice. Oh kako je samo ona ružna bila! Veštica Zangala je još na njenom rodjenju na nju bacila kletvu ("obdari je pičkom po sred lica, da večno bude ružna") kao osvetu za torturu koju Konjožder svojim TV programom sprovodi nad podanicima. Nju su kasnije spalili, ali je Sevdahija nakon toga bila još ružnija, da bi se pritom i ugojila. Tada se mogla uporediti sa kakvim crvom koji surliče na sceni, ali tada je zaruči Konjožder i nakon bezbrojnih zahvata je koliko-toliko ličila na ljudsko biće (ako se izuzme glava i predeo mlečnih žlezda koje su u augmentativu).
 Princ na atu moćnom ujaha u MedijaCentar, isuče mač u nameri da izazove zmaja na dvoboj; u tome trenu zmaju verni mačor Zgromipuc skoči na njegovu glavu, podera mu nakazno lice i krenuvši da mu kosu čupa pade na pod skinuvši mu tupe. Zblanuta Sevdahija, u totalnom neizdržu reši da pobegne, ali zmaj i na nju posla preostalih jedanaest mačaka. Skočiše na nju, odraše joj noge ruke, pade joj perika, upropastiše joj odeću... Novinari su sve to snimali, slikali i hvatali beleške već planirajući masne tiraže i bivajući srećni što imaju sigurnog materijala za još makar mesec dana spinovanja i trovanja ubogih ljudi koji to prate.
 Zmaj se samo tiho udaljio iz MedijaCentra, ostavljajući za sobom sluzavi trag.

Нижа раса

Седели смо у ластином аутобусу негде на средини, таман да будемо у центру дешавања. Мој седмогодишњи син је био као и увек пун небулозних али и оних паметнијих питања. Ја сам са стрпљењем сваког дана одговарала. Свима сам на сва питања одговарала, осим мом мужу, да га тако назовем, јер одавно не обавља ниједну функцију у нашој заједници. "Мама, због чега се овај чика дере позади?" - упитао ме је Страхиња. "Не знам сине, мора да га добро не чују" - одговорих. Пар људи се окретало позади не би ли осмотрило господина који се драо себи у браду, сам са собом. Тренутно смо били негде између Умке и Београда, кроз прозор су се могла видети само сасушена стабла што је нормално у ово доба године, као и колона смећа поред пута  што је исто нормално у ово доба године. Заправо свако доба код нас. "Мама због чега је дим из оног торња бео?" - гледао је Страхиња у оближњу фабрику. "Зато што није црн" - одговорила сам му насмешивши се. Мрзео је када збијам шалу са њим, а добро је увек знао када то радим. Господин на трећим вратима се и даље драо и испуштао пећинске звуке, док су му се дечаци поред њега наглас смејали. Поред нас је девојка ошишана до главе читала књигу, тако мирно као да се око ње ништа није дешавало. Возач је возио своје рели трке ка главном граду, није марио на збивања такође. "Мама види овце, зашто су оне тако тужне?" - Страхиња је био упоран, уперивши прст ка стаду оваца. "Није лепо показивати прстима Страхиња" - скренула сам му пажњу по ко зна који пут, није палило. "Не знам што су овчице тужне, можда су некако свесне да живе у Србији" - опет сам осмехом одговорила. Убрзо сам схватила да је шала мало претерана за дете које се овде родило и које очекује и даље нешто од свог живота. "И ја живим у Србији мама, али нисам тужан" - констатовао је погледавши ме својим плавим очима. Нисам знала шта да одговорим, нисам га чак ни погледала. Аутобус је накратко стао на станицу, отворио врата из којих је излетела празна пластична флаша. Врата су се затворила. "Мама, због чега чика баца празну флашу напоље?" - зачуђено је питао. Хтела сам да нашамарам гада који је то урадио али сам се обуздала и одговорила - "Зато што су они мили, нижа раса. Нижа раса која ништа не зна, ништа неће знати, ништа неће постићи, и заувек ће остати учаурени". Људи око нас су се на тренутак окренули не би ли ме одмерили. "А ти пошто си дете више расе, ти нећеш то радити, јел тако?" - наставила сам, игноришући забленуте. Господин је сада јаукао. Страхиња је пар секунди ћутао, замишљен, па одговорио - "Мислим да нећу, мада сви моји другари то раде, осећам се глупо када сам другачији". Опет нисам имала адекватан одговор. "Треба бити различит Страхиња. Видео си како су овце све исте, ми нисмо овце јел да?" - бојажљиво сам наставила. Није одговорио, само је кренуо да наглас чита натписе поред пута. Један од њих је био - "Бе-Ем-Ве Делта Моторс, Радничка 8, због чега ми немамо Бе-Ем-Ве?". Хтела сам да му одговорим - "Због тога сине што ти је отац скот и алкохоличар, па немамо пара", али сам се досетила неког другог одговора. "Јер су твоји родитељи обични радници, као што се и сама улица назива. Видиш сине то ти је парадокс нашег друштва, овај скупи аутомобил углавном купују у Радничкој улици они који никада нису нешто радили". "А због чега ништа никада нису радили?" - брзо ме је упитао. Жена је поред нас и даље читала књигу. Кренула је киша, застој у саобраћају. "Због тога што се они баве нечим другим, што није добро, па онда тако могу да купе ауто од туђих пара". - одговорила сам гледајући кроз прозор баш један такав џип који пресеца пешаке на зебри и пролази кроз црвено. "Јел су они виша или нижа раса онда?" - настављао је Страхиња. "Углавном нижа мили" - одмах сам изустила. Он се окренуо ка прозору, промислио мало и добацио - "Па зар ниси рекла да они никада неће ништа постићи у животу, ти што се ружно понашају, а сада уживају и троше туђе паре? Не исплати се бити виша раса мама". Ах, то сам знала и сама. Нисам ништа додала на то, само сам га спремила да сиђемо на следећој. Господин је заспао на седишту. 

Korak napred

Hladno je bilo, telo mi je drhtalo. Iako je bio septembar, na otvorenom je duvao snažan vetar. Dovoljno hladan za moju majicu, koja se viorila oko mog neuhranjenog tela. Zapravo nisam siguran da sam drhtao zbog uzburkanog vazduha ili svojih emocija. Čekao sam da me pozove, pozove i zamoli me da se vratim. Čekao sam da dotrči, uhvati me za ruku i stegne najjače što može, tako da mi u trenutku vrelina obuzme telo. Znao sam da neće to uraditi, zbog toga sam i bio tu gde jesam. Već nekoliko minuta sam stajao na istom mestu, naspram Kalemegdana i pokušavao da ugledam ljude koji se drže za ruke, koji su srećni, one koji nikada ne bi uradili ovo što ja sada radim. Grad je bio sablasno prazan, što Beogradu ne priliči. Na otvorenom je sve izgledalo još praznije, kako ovaj grad u kojem više nije bilo mesta za mene, tako i moj život koji bi trebalo uskoro da se završi. Čekao sam da me neko primeti, kao što, još od kada sam ispao iz majčine utrobe, to redovno radim. Čekao sam da me barem poslednji put u životu neko pogleda, da se osvrne i sačuva. To je bio njen posao. Nisam više ni bio siguran šta treba uraditi, misli su mi kroz glavu šibale kao vetar na ovom mostu večeras. Stajao sam iznad reke, i čvrsto se držao za ogradu. Ona mi je bila jedna stvar koja mi je ulivala sigurnost i kojoj mogu da verujem u datom trenutku. Sve do maločas sam bio siguran da će ovo trajati par sekundi a ne već nekoliko minuta. Minuti su ipak tako dugi. Koliko samo stvari može stati u njih a da toga nismo ni svesni. Razmišljao sam o svom ocu, koji je ostao bez žene na isti ovaj način kojim će izgubiti i sina. Nisam je poznavao, imao sam tri godine kada je završila u ovoj istoj reci, iz njenih ličnih razloga. Nisam ih znao. Ne znam zapravo ni svoje. Valjda se sve to dešava baš zbog toga što razlozi ne postoje, što je sve odsutno i bez vas. Kada vas i poslednja tkanina kojom ste vezani za život izda, popusti i pukne, valjda je neminovno da padnete. Jedino što me je još držalo u životu je čvrsto stegnuta ograda u mojim šakama. Nje i dalje nije bilo. Glava me je jako bolela od vetra, i svih mojih misli. Gledao sam obasjanu tvrđavu i nas dvoje na vrhu, odmah ispod Pobednika. Stajali smo zagrljeni. Gledao sam mračno brdo odmah pored, na kojem smo ortaci i ja ispijali pivo svakog dana, i komentarisali ribe, kako kopnene tako i rečne. Odmah tu dole je bio bazen, gde sam sa ćaletom išao na plivanje četvrtkom, baš svakog četvrtka. Do skoro. Često mi je stari pričao kako ga je mama terala da se u slobodno vreme voze "dvojkom", volela je da sedi naspram njega, izuje cipele, ispruži noge kod njega u krilo i uživa u pogledu. Bila je psiholog, volela je da procenjuje ljude na ulici, te je to radila naglas, što mome ocu nije baš prijalo.  Često ga je obuzimao sram. Nisam spuštao pogled previše dole jer sam se plašio visine, ali kada sam to uradio video sam mesto gde sam tokom srednje škole dolazio sa drugarima na pecanje. Pecali smo danima iako smo bili očajni ribari. Zapravo nismo ribari ni bili. Danas je sve to izgledalo drugačije, kako da kažem, prazno. Bilo je potpuno prazno. Tiho kao život. Kada čuješ samo otkucaje srca, i čekaš da zakoračiš napred, koliko to optimistično zvučalo, u ovoj situaciji je imalo drugo značenje. Tu tišinu je prekinuo ženski glas koji je dopirao sa desne strane. Stresao sam se i pogledao ženu koja je sa svog prozora dozivala, nisam tačno razaznao reči. Nisam ni hteo da ih čujem. Više nego ikada sam hteo da skočim. Od jačine kojom sam stegao ogradu, šaka je bila krvava. Morao sam da skočim. Žena je vrištala i dozivala policiju. Čuo sam u pozadini i korake ka meni. Jednu nogu sam oslobodio od tla. Viorila se iznad reke, vetar ju je mlatio levo desno. Zatvorio sam oči i najednom nisam više ništa ni čuo. Totalni muk kao od pre par minuta. Par minuta u kojem je stao ceo moj život. Suze iz mojih očiju nisu stizale do usana jer ih je vetar već pri početku njihovog puta neutralisao. Upoznaću mamu, pomislio sam. Jedva čekam da je upoznam. Možda će ona biti tu za mene. Da me zagrli i obriše mi suze. Otvorio sam još jednom oči ne bih li poslednji put ugledao mesto ispod Pobednika, brdo, bazen, reku i tramvaj, zatvorio ponovo i pustio ogradu. 

Kada sam otvorio ponovo oči iznad mene je stajala žena. Bio sam siguran da je moja majka, ali sam shvatio da je sestra u belom mantilu. Pored je stajao pandur koji mi je kako su mi posle rekli, spasio život, iako nisam bio siguran šta je to zapravo spasio. Nisam siguran ni da li sam mu bio zahvalan. Glava mi je bila relativno prazna. Nisam mogao da jedem, nisam mogao da pijem. Bio sam na infuziji. Ležao sam tu, sam samcat i ponovo razmišljao kako da napustim telo i život. 

Stajao sam na mostu držeći se za ogradu. Ovog puta ispod mene nije bila reka, već beton. 

Oluja

Naravno da je Evropska Unija morala da vas zapere pre nego sledeće godine stupite unutar, malo je previše država već tu sa lošom istorijom i agresivnom politikom, još jedna bi bila previše. Zbog toga ne znam kako će Srbiju primiti ako nas isto kao i vas ne zapere, spere sa nas ono što smo činili. Mada da ni većina njih baš ne blista. Kao što neko kaže, stotine hiljada Srba je jednog dana rešilo da dobrovoljno napusti domovinu, i preseli se u Srbiju, a nekolicina njih da izvrši samoubistvo. Ne dragi susedi, ne mrzim vas, ne brinite se, mrzim vašu jadnu politiku, isto koliko i našu, američku ili albansku. Kao bilo koju lošu politiku koja ima za cilj uništavanje, iskorišćavanje i manipulaciju narodom. Nekada namerno a nekada zbog odsustva svesti. Žao mi je što moram reći da je većini tu kod vas, svest na veoma niskom nivou kao i ovde, istočno od Vukovara, iako tvrdite da ste drugačiji, bolji, pametniji. Drugačiji moj k****. Doduše kod nas je protiv Miloševića izašao dobar broj ljudi, te se dobar broj ljudi stidi prošlog vremena, kao što vi treba da se stidite svojih dela. Ne da slavite, da se stidite! Isto kao što bih se ja stideo da u mojoj zemlji proglase za heroje i nevine, ratne zločince i profitere. Oni su krivi i nikako ne mogu biti oslobođeni odgovornosti, te vaša histerija oko oslobađanja izaziva zabrinutost svih svesnih ljudi kako u Srbiji tako nadam se i u Hrvatskoj, i čitavoj Evropskoj Uniji, ali i strahotno razočarenje žrtava tog rata. E to je SRAMOTA, vaša, naša i svih onih koji su vodili taj rat i posleratni proces. Ko god da je više kriv, vi ili mi, patile su obe strane, koje su pre toga bile jedno. Sramota je što smo dozvolili da neko drugi postavi uzrok rata, i zavadi nas, sramota je što smo uopšte vodili taj rat, što se njime hvalimo i dalje mrzimo, sramota je što veličamo zlikovce koji su ubijali, ili davali naređenja, što bi se bez imalo mozga i dalje tukli, ubijali. Sramota je što današnja deca osećaju istu mržnju jedni prema drugima, iako svi dobro znamo da nam je zajedno bilo bolje, i da je upravo to razlog zbog čega su nas rasparčali. Sramota je da i dalje nasedate na medije, pratite svaku izgovorenu reč, laž i glupost, da ste i dalje samo bezlična figura koja mrzi, i poskakuje kako neko drugi diktira. Sramota je što ama baš ništa nismo naučili na greškama, već ih s ponosom ponavljamo. Sve što se danas i dalje događa je morala biti prošlost. Zato se sramite! Sramite a ne da se veselite! Veselje je za trenutak kada skupa odemo u kafanu, naručimo piće i pevamo uz muziku, ne onda kada veličamo ubice, mržnju i glupost. Izvini, ali glupi ste. Glupi smo. Svi mi. Svi vi. Istočno i zapadno, mlado i staro.  

Pošto je šala uvek bila deo veselja evo da vam ga upotpunim sa par njih na vaš račun, jer kad je bal nek je bal. Zanimaju me dve stvari, da li će uskoro Međunarodni sud u Hagu proglasiti i Severinu nevinom, i da li je pesma "Trube" od Galije vaša nova domoljubska himna? Nekako mi se čini. 

*** Nekim ljudima treba nacrtati: U tekstu kritikujem politiku svih strana, poremećaj vrednosti celokupnog društva, odsutnost svesti o dobrom i lošem, totalnu apatiju naroda i apsolutno gorko stanje omladine i načina razmišljanja iste. Tekst nema za cilj širenje već produbljene mržnje između "dva" naroda, već je tedencija ka odklanjanju iste***

Срам вас било!

Гледам ти ја овог пандура Милосава Стиковића, помоћника командира у станици Стари Град, колико је само храбар тај лик. Никада, човече, не бих рекао да је завршио само четири разреда основне и два месеца курса на којем ништа не раде. Како си, Милосаве, ти само сјајан лик, Дачић да те по глави помази и баци кекс за добро владање и рад на добром угледу полиције. Замисли, жена са малолетним дететом ти је опсовала све најмилије, лупила ти шамарчину и истресла цигару по теби. Ах, није, да ти је то урадила, као што вам криминалци раде, шенио би пред њом и извињавао се на одузетом времену, а овако се правиш мудо. Одувек сте били муда над беспомоћнима, женама, децом, сиромашнима, бескућницима, и осталима којима не морате да лижете гузице и од њих примате новчане суме (и шамаре). Ако вас жена већ спречава у службеној дужности, може то и другачије да се одради, билмезу један нешколовани, а не да је на очиглед малолетног детета угураваш у смрдљиви комби као највећег криминалца у држави, СРАМ ВАС БИЛО! И сто пута СРАМ ВАС БИЛО! СРАМ ВАС БИЛО! СРАМ ВАС БИЛО! Хоћете и мене да приведете сада?! Или да вам дам сома динара да ћутите и будете љубазни?! Како сте увек ту када смете да доказујете силу, а онда када сте мишеви, кријете се по рупама, не можете да стигнете од густог саобраћаја или сте необавештени. И престаните да се вадите на то "наш је задатак да приведемо особе које ометају извршење бла, бла, бла" када сви добро знају шта је ВАШ ЗАДАТАК, и када и где извршавате ВАШ ЗАДАТАК. Када, билмези једни, закон будете спроводили над свима и сваком, можете да жевкате нешто. До тада СРАМ ВАС БИЛО! Капирам да и у полицији, као и на улици, постоје  нормални људи, савесни и свесни свог посла, али као и свуда у овој држави не могу да дођу до изражаја од талога. Иди, мишу један, сада тој жени налупај пар шамара, наравно пре тога доведи њено дете да све то гледа, па после истим тим рукама неком кримосу обриши гузицу након ср**а, олижи их и марш назад у кафану на бесплатно пиво, јер се из кафане дешавања на улици не виде. Лупи конобарицу по дупету и прави се мангуп, тамо где то смеш. СРАМ ВАС БИЛО!

Šta to radiš!?

Nije mogla da spava. Po ko zna koji put. Opet je imala glasove u glavi. Zapravo - glas, jedan jedini. Nije ona sa njim pričala, niti se on njoj konkretno obraćao; u suštini - on je samo ponavljao jednu rečenicu. Jebem te bangavu, reče ona sebi; ustade iz kreveta da po ko zna koji put zapali poslednju cigaretu pred spavanje. Intoksinacijom do sna, to je bila njena parola.
ČInilo joj se da taj glas čuje od uvek, iako je bila svesna da to nije tako. Ali joj je bilo lakše da prihvati da je on tu odvajkada. I ta prokleta rečenica! Samo odzvanja, bez konca i kraja. Nikotin je topi, usporava... Skoro je pročitala kako oko dvadeset procenata ljudi u svetu ima glasove u glavi; namesto da je to smiri to ju je samo učinilo ljubomornom što makar nema neki glas sa kojim može da ćakula kada joj je dosadno. Ovaj njen samo jednu rečenicu zna.
Vratila se u krevet. Nakon nešto vremena - san joj je došo na oči. Time je potvrdila da ima oči i da ih nije sasvim upropastila višemesečnim slojevima korektora. Spavala je pola sata; probudila se očajna. Napolju je kretala zora, novi dan se radja - a ona je u gorem stanju nego ikada. Bila je ubedjena da je svakoga jutra stanje sve gore - nije bilo nadležnog tela da to potvrdi ili odbaci kao neosnovanu tvrdnju.
Imala je još oko sat vremena. Nastavivši da produžava agoniju, znojava od besa i umusavljena od tihih suza - prevrtanjem se lepila u svoju kosu. Bilo joj je muka od svega, naravno. Razmišljala je opet o mačkama. Kažu da životinje popravljaju raspoloženje. Možda usvoji koju.

Posle velikog praska ništa više nije isto. Sedela je i gledala deliće
sebe rasute po podu. Volela je da slaže slagalice oduvek ali sada je imala gomilu različitih nespojivih delova, svaki od njih ju je posebno užasavao. Njeno nervno rastrojstvo ju je užasavalo. Odakle da počne, da napravi mozaik? Za to joj treba mozak koji je odavno stavila u blender i pretvorila u kašu. Oslanjaće se na životnijsku intuiciju, za početak joj treba krv. Mlada, sveža, muška krv i začetak nečeg lepog.
Uzima svoju najlepšu haljinu iz ormara i oblači je. Približava se ogledalu, jedino što vidi je bleda, raščupana spodoba sa ljubičasto-zelenin podočnjacima. Šminka, korektor, puder, maskara; dve stotine grama šminke je valjda dovoljno da zaliči na ljudsko biće. Imala je utisak da špahlom nanosi sloj druge osobe, i to joj se dopalo. I presa za kosu! Sviđa joj se ono što vidi iako je trula iznutra. Iz dubina nečega što bi prost svet nazvao duša izvlači osmeh, njoj deluje strašno. U životinjskom svetu pokazivanje zubala je znak opasnosti, ljudi veruju u suprotno, zadovoljna je zbog toga.
Navlači štikle jer voli da simulira zvuk potkovanih konja. Zna kome će večeras da odgrize glavu i pregazi preostali trup. Podilaze je žmarci kao prvi put kad se zaljubila.

Ko će prvi pod lopatu!?

Tretirao ju je kao kakvo djubre. Ceo život. Ali i ona njega. Ceo život, takodje. Niko se više i ne seća koliko su u braku, a kamoli koliko su pre toga bili zajedno. A ona je taj brak doživljavala kao - mrak. Jedino se seća svoje radosti kada je došla na svet njihova prva beba, danas je svesna da je to zapravo bila - beda. Sada ih imaju troje, i vole ih k'o svoje. 
Niko se ne seća kako im je bilo nekada, zašto su se venčali; mada su u svojim glavama za sve okrivili devedesete godine, a prošlog veka. Sada se mrze, iskonski. Samo čekajući ko će prvi pod lopatu. I to često žele da ubrzaju, trošeći jedno drugome nerve i nadajući se kakvom infarktu - a ovog drugog. ŽIvci su odavno jedva prisutni i istanjeni na nivou grafenskih superprovodljivih nano-cevčica. 
Ali sa druge strane, taj dom me bio prepun cveća! Cvetalo je na svakom koraku i šepurilo se od trpezarije, pa sve do prostorija za spavanje i gostinjske sobe - cveće zla. Od svih primeraka biljaka - ubedljivo je najzastupljeniji bio hejt. On nikada nije venuo i njemu su mikroklimatski uslovi (temperatura, vlaga, period osvetljenosti) najviše odgovarali. Čak je za razliku od drugih cvetnica on najčešće radjao. Bili su to sočni i mekani plodovi koji se u našem narodu zvao - gnev. 
Troje nedužne dece koja su se obrela u nesrećnim okolnostima je podigla i odgajala majka Ulica i otac Panker (lokalnog nadimka Klošar). Roditelji (biološki) o svojoj deci uglavnom nisu ništa znali, a svakako se nisu ni trudili da nešto o njima saznaju. Smatrali su da je to traćenje vremena i ispuštanje šanse da se ovom drugom napakosti. Vreme su im posvećivali dok su deca bila mala i mogla da se iskoriste protiv drugog bračnog sapatnika, potom su i oni sami skontali koliko je sati i uglavnom vreme provodili van kuće. 
Gnev, zloba, razdor i mržnja su se javljali sporadično i bez nekog uhodanog ritma, te se povremeno čak dešavalo da i po ceo jedan dan u kući bude - tišina. Deca to, naravno, nisu znala jer su bila u kući - nikad. Ali koga deca još interesuju!? 
No, jednog dana je došlo eskalacije nasilja na istočnom frontu, a u narodu poznatom kao 'kuhinja'. Ona je rešila da mu ovoga puta zaprži čorbu, a on njoj potom (da prostite na rečniku) da jebe mamu. Skuvala mu je slanu kafu, čorba je bila apsolutno bez soli (sva so je bila u kafi) za šniclu se pobrinula da bude ugljenisana na nivou na kome bi joj pozavidela i sama NASA, a kolač je dobio poseban tretman aromatizacije različtim hemikalijama koje je ona naša po ormarima (Domestos - ubija 100% bakutanera, Veniš - da vaše lobe bude belje od komšijskog žutog, Rubel - za odeću meku k'o duša...). On to više nije mogao da podnese - kod bračnog savetnika su se dogovorili da će ona prestati da se dere ako je on bude tukao samo kajšem. Tako je i bilo, ali o ovome nije bilo govora kod savetnika. 

Uplašio se - možda ona pokušava da ga ubije!? To bi bilo zaista užasavajuće jer on to isto pokušava da uradi godinama, ili decenijama - nije se više sećao. Ustao je od stola i najnormalnije je pitao - jel ti to pokušvaš da me ubiješ!? Ona je nastavila da krčka nešto na šporetu što je mirisalo na čaj od lijandera; nakon pola minuta ponovi šta je on rekao klibereći se do te mere da je samu sebe iznenadila. Nastavila je - pa naravno da pokušavam da te ubijem, kretenčno imbecilna; da te ubijem i oslobodim se jada, tuge i bede kojom si mi upropastio život! On je tu bio zbunjen, kako skoro nije bio, obrati joj se - pa i ja isto; ali hajde, prošlo je toliko godina i do te smo mere upropastili jedno drugome živote da niko od nas zapravo potom i ne bi mogao da živi bez onog drugog... Na to ona samo reče - misliš...!? Potvrdno je klimnuo glavom. 
Svako se udaljio u tišni na svoju stranu, on je otišao da se obrije, ona se šminkala. Oboje su bili sredjeni do te mere da se nisu prepoznavali, ona je inače bila večito čupava, a on zarastao u neuglednu bradu... Ali sada se svako od njih sredjivao oko pola sata i nikome nije bilo jasno šta im se desilo u tim mračim godinama braka. Ipak, bili su sasvim svesni da je prekasno za bilo šta. Libido je bila zabranjena reč, a Harmonija i Sloga su toliko dugo bili prognani da se niko nije sećao kako su uobličeni. Ljubav je bila posmatrana kao zlo koje se mora ubijati kao da je TBC. 
Pozatvarali su prozore, a odvrnuli sve izvore za gas u kući. Seli su u dnevni boravak, nasuli po čašu vina i gledali se kao da su na trećem sastanku; oči su im se caklile. Samo su se gledali, nisu progovarali bivajući svesni toga koliko su umorni od života. Osećali su se kao pregaženi. 
Nakon nešto vremena, oboje su uzeli po cigaretu u usta - glasno se zakikotali kao tinejdžeri i zapalili upaljače. 
Prozori izletoše iz štokova, buka se proli ulicom i plameni jezici počeše da ližu zidove. U toj stotinki sekunde su oboje shvatili - slobodni su, slobodni od svih muka. Prećutno oprostiše sve muke koje su jedno drugome pravili, bivajući više nego svesni da su oboje za to krivi. 
Komšiluk nije reagovao, čak je bio pomalo radostan jer je znao da ta buka donosi davno iščekivani mir u njihov kraj. Samo su komšinicinih dvanaest sijamskih mačaka narednih par dana bile blago uznemirene, ali ih je prošlo.

Led

Led. Ležao je mrtav već satima, iako svestan da to niko nije primetio. Reče u sebi - da, toliko duša umre svakog sata, zašto bi iko obratio pažnju na njega. Pride - nije ni imao ko da primeti njegov nestanak pošto on nije imao nikoga. 
Patnja. Pokušao je da se okrene, bio je ubedjen da mu je neudobno. Onda se setio - hej, pa ja sam mrtav i ne mogu da se okrenem. Imao je osećaj da vreme jako sporo prolazi i počelo je da mu biva dosadno. Ako je ovo smrt, gore je od života. A njegov je život bio jako dosadan. 
Zima. Ptica mu se israla po sred glave bivšeg mu tela. Oh, može li biti gore. I dalje se ništa nije dogadjalo. Kako je završo tu uopšte, počinjao je da vrti film u pokušaju da vidi šta se dešavalo prethodnih dvanaest sati. A da - planirao je da se ubije... Život mu je bio više nego očajan. Skapirao je na kraju da je njegovo trošnje kiseonika bespotrebeno. 
Mrak. Zašlo je zimsko, bledo i hladno Sunce. Sinulo mu je - pokušao je da se obesi. Nije mu samo bilo jasno, jeli uspeo ili ne. Ipak - osećao se kao da postoji, ali ipak nije mogao da mrda udovima. To ga je zbunjivalo. Kako i ne bi - do juče je mrdao rukama i nogama... mada se u isto vreme molio okončanju svog mizernog života. I to se i desilo. Mada ne prirodno kako je to uobičajno već suicidalnim putem. 

Očaj. Nije se mogao setiti ni svog imena, niti koji je dan. Bio je ubedjen da je Božić. Večito je priželjkiivao da skonča na tako neki dan i upropasti drugima provod. Jedino što ovog puta nije imao kome. Bio je sam. Sam u smislu - nije imao porodicu, i sam u smislu - riba ga je šutnula nešto meseci pre ovog dogadjaja; ortaci koje je ranije imao su ga šutnuli zbog te iste rospije koja je potom - šutnula njega... 
Beznadje. Vreme je prolazilo... Bio je snažno smoren. Očekivao je više od smrti. Makar neke agonije - nešto. Ovako je samo mogao da posmatra svoje telo kako leži u žbunju i to je bila Smrt. 
Beda. Na kraju je samo prišla grupica dece i štapovima mu bola leš. Daleko od toga da je bio srećan razvojem dogadjaja. 
Razočarenje. Posle nešto vremena se pojavila ekipa MUPa, pokupila leš. Mora da je neko od dece prijavio svojima šta je video. Telo su odneli - on je ostao. Skapirao je - smrt je očigledno gora od života. Nikakvi tuneli svetlosti, nikakvi svetlosni snopovi sa neba, ništa... Tuga ga je obuzela, ovog puta spremnog da zaista oduzme sebi život i zagrli tamu. Ali - nije znao da nema drugog pokušaja i da je tu gde jeste. Zauvek.

~Primenjeni feminizam ili - svoju državu nikako pokrasti ne možeš~

Sevastopolja je bila umobolna. Nije ni sama slutila koliko. Njena su se nervna vlakna uveliko bila raspala pre nego što je počinila delikte, a o kojima ova priča kazuje... Mnogi kažu kako joj je to nasledno po ženskoj liniji i da su sve bile lude, dok su drugi govorili da je ova grdja od svih zajedno. Nju te priče nisu interesovale.
Donja Karlobabica je bila sam kraj sveta. To i njeno samo ime govori, možda bi mesto Dno bilo u goroj poziciji od Donje Karlobabice. A tu se Sevastopolja rodila, živela, a možda i umrla - ali nema svedoka o tome. Imala je šest muževa. I dvanaest mačaka. Kako je jednog muž pokopala - dve je mačke, umilne, ali i zle - usvojila i u toploti kuće svoje čuvala. Kuća je zapravo vlasništvo njenog prvog muža i njegovog brata, kasnije njenog drugog muža. Dece ona nije imala - kazivala je narodu kako ti njeni muževi, koji slabije brkove od nje imaju - nisu dovoljni mušarci da bi im ona nakot pravila. I kako se jedan krenuo buniti, tako je naprasno umro! A ona ubrzo potom novog lovila. Da, lovila - tako je narod po selu pričao.
A svi su na Sevastopolju padali. Njeni bajni brkovi, kiseli osmesi i preki pogled su bacali u nesvest svakog iole normalnog pripadnika muške populacije. Svi su čeznuli za njenim hrapavim rukama i krivim nogama. Glava joj je bila proćelava još od jedanaeste godine što je izazivalo katastrofalne izlive ljubomore kod njenih vršnjakinja.
Tako je Sevastopolja imala miran i ugodan život, sve dok joj jednoga dana nije - nestala jedna mačka! Nervi se njeni u tom trenu naglo istanjiše, kao da je kakva super-tanka žica, od zlata sačnjena u njenoj devijantnoj glavi naprosto - pukla. Otiša je do prostorija mesne zajednice i proglasila ratno stanje - jer je samo tako preki sud mogao slobodno da dela. Pod njenom rukom, naravno. Pošto je mrzela žene u selu makar dvostruko više od toga koliko one nju, tražila je da se sve privedu na glavni salaš. Sve koje imaju navršenih devet godina. Onda je krenula da ih psihički teroriše - pričala im je kako ona, i samo ona ima najviše celulita na butinama, kako su njene dojke najopuštenije, iako dete nije rodila - kakve bi tek bile da jeste! Posle par sati mučenja devojaka je sve začnila sa time da je njoj lice najpropalije iako na vetru i suncu nikada nije radila i kako su njeni podočjaci najtamniji! Jedna od mladih devojaka koja nije mogla više da izdrži tu torturu je vrisnula kako niko od njih nije ništa nažao učnio njenoj mački. Na šta se Sevastopolja iskliberi, blago skizofreno - a znate zašto ste ovde, vidim ja... znate.
Naredila je da se sav ženski rod postrelja, na licu mesta. Neko od muških ju je momentalno poslušao. To je sasvim normalno, pošto je glavnokomandujući uvek išao iz kuće Sevastopolje, uvek bio žensko i bezpogovorno se slušo. Jedino pojedincima nije bilo jasno kakav je to rat sada izbio, ali to više i nije bilo bitno - svi su bili mrtvi kroz koji minut. Takodje mnogim od tih pokojnika nije bilo jasno zašto imaju glavnokomandujućeg kada se niko više i ne seća čemu to služi i šta je to rat... ali, setimo se - oni su pokojni i nisu više bitni.

Sevastopolja, namćorasta cura, je bila zadovoljna. Na nekih pola sata, koliko joj je trebalo da izdimi jednu lulu i spakuje sedam rakija u sebe. Onda je shvatila da i dalje nema njene omiljene mačke! Da, bila je na kratko zadovoljna jer više nema ljubomornih kokošaka, ali je takodje tada shvatila da će joj bez njihovih prekih i zavidnih pogleda biti užasno dosadno... A ni Cicka i dalje nema na vidiku.
Brkata, poludivlja i naopako besna je izašla iz lokalne birtije i pozvala na zbor preživele. Krenula je da se iživljava na njima, ali ovog puta - fizički. Lupala šamare, vukla za ušu i zulufe, duvala dim iz lule u oči... Mnogi od muših su plakali i nisu znali šta ih je snašlo! Na kraju, posle mnogo patnje, crvenih ušiju i prolivenih suza staraca je načisto popizdela! Niko nije znao gde je njen Cicko! Psovala je ona, i to kao nikada pre - to je još više uplašilo postrojenu bagru. Na kraju ih je bajonetom sve poklala. Vi mene da zajebavate, vikala je kao pravo muško, mene! Niko se nije micao niti joj je išta smeo spomenuti...
Na kraju je samo pljunula na gomilu leševa, okrenula se i otišla do birtije po punu flašu rakije i nešto duvana. Došla je kući, napunila lulu i bila rešena da svuče krvavu odeću sa sebe - otvorila šifonjer, kad iz njega iskoči niko drugi do - Cicko!
Vesela ona beše, nije se ni presvukla, samo je sela na madrac, uzela flašu rakije i krenula da pije, dimila je takodje.
Svih dvanaest mačaka se skupilo na nju i krenulo put prijatnog mačećeg sna.

Analiza pacijentizma transnacionalne mitohondrije jednog dendrita

Transnacionalizam nema baš nikakve veze sa svim ovim.

Mitohondrija nema kosu. Samim tim, mitohondrija nikako ne može biti klasičan primer ženskog roda koja bio kao i svaka druga prišla muškom dendritu i fascinirala ga. Druga stvar - mitohondrija je tradicionalno vaspitana te samim tim nema pravo glasa i jedino što zna da radi je da ćuti. Znači odbacujemo i drugi način pristupa dendritu. Treća, i možda najbitnija stvar - mitohondrija nema noge niti će ih ikada imani. Ona je nepokretna i uslovljena kretanjima ćelijske supe (citoplazma) u kojoj se obrela kada se završavala kreacija nazvana 'osnovna jedinica građe i funkcije svih živih bića'. Ćelija se može definisati i kao morfološka, funkcionalna i reproduktivna jedinica svih živih bića.(pod uslovom da pričamo o višećelijskim organizmima, a mislim da se to ovde podrazumeva pošto transnacionalne dendrite nalazimo samo kod gore navedenih).

Uz sve gore navedene negativne karakteristike, ipak nisu ni one (mitohondrije u daljem tekstu) tako bezlične. Čak umeju biti ponekad i vragolaste, a često i prevrtljive. Slava Darvinu - kreacionističke mitohondrije su još gore.

E sad - dolazimo do momenta da je mitohondrija jako zgodna. Mislim da ne treba uopšte da trošim vreme opisujući zgodnost klasiče mitohondrije. Uzmimo za primer užasnost izgleda običnog goldžijevog aparata. Ili večno gojazno jedro ćelije. Hrapavi endoplazmatski retikulum da ne spominjem. Ovde ste i sami zaključili da su mitohondrije od svih zaista najlepše. Drugo - one su neophodne. Šta može dendrit bez nje!? Ništa. Ovde se naravno ne postavlja pitanje šta dendrit može sa njom. Treće - one su zajebane i osvetoljubive. Kako i ne bi bile pored tolikih ribozoma koje vole da štekaju.

Problem sa kojim se mogu suočiti svi koji dođu u kontakt sa mitohondrijom je njena nestabilnost koja je uslovljena sa tubularno-vezikularnim naborima i naravno - večno naopakim ribozomima. Dešava se, da mitohondrija naprosto - prsne. Naravno, ona to sebi može da dozvoli jer ima duplu membranu - pa kada jedna pukne, druga ostaje. Šta se dešava kada puknu obe membrane, bolje i da ne pričam. Recimo samo da svi tubularno-vezikularni nabori pokuljaju napolje. Bolje je ne igrati se sa mitohondrijama našim nasušnim.

Ako je već došlo do pucanja membrana - znajte da je dendrit, prečesto bio: užasavajuće glup, nije dobro kanalisao svoje ideje/želje, ili da je došlo do nasilja (psihičkog ili fizičkog). U tom trenu se može desiti da pokuljaju ribozomalne jedinice koje kreću da štite mitohondriju od spoljnih uticaja - a šta se potom dešava, navedeno je dole.

Osvrt na ponašanje najčešćih primeraka ovih organela je već nagovešten gore, mada nije na odmet reći još nešto vrlo bitno o njima - vole da odgrizaju glave. To ne čudi. Svako ko je makar malo zagrebao po istoriji ovih organela video bi užasavajuće koalicije (na međunarodnom nivou) u koje su večito bile uključene. Odgrizanje glava je ostatak tribalnog taloga ovih eukariotskih jedinica, iako ih one smatraju obaveznim činom u dokrajčivanju jedinica dendrita - protiv kojih kao da vode kakav sveti rat.

zaključak:  mitohondrije su prisutne kod ženskih jedinki bogomoljki (Mantodea), dok su dendriti zastupljene kod muških, iako su obrnuti primeri svakako prisutni

[txt posvećen ortakinji koju u slobodno vreme ne nazivam Mitohondrijom, niti imam nameru to da radim]

Opet isto

Mislim da ću u nedelju diplomirati. Jel znaš? Jel čuješ? Trajalo je dugo ali nekako za čas prošlo. Kao i vreme sa tobom. Pravo da ti kažem, koliko volim velike stvari u životu, toliko ih i mrzim. Velike stvari koje treba obeležiti, bez tebe. Ovaj put bez tebe. Tako već godinama, i sve će ih više biti. Tada nekako najviše nedostaješ, onda kada si nešto najpotrebnije, da pružiš podršku, zagrliš i nasmeješ. Sediš sa mnom. Pevaš. Popiješ. Nismo dugo pili zajedno. Zapravo nismo nikada. Jel čuješ? Voleo bih da se to desi u nedelju. Ili ćeš me opet ispaliti? Nećeš se pojaviti, zar ne? Nema veze, znam gde si, doćiću ja do tebe, da proslavimo. Zajedno. Uz zvukove vetra oko nas, sasušenog lišća i aviona koji sleće. Počeo sam sa knjigom. Pišem je. Eto, imaćeš još jedno mesto da se sakriješ, i čekaš da dođem do tebe. Ja i ostali koji te još uvek vole. 

Do sutra. 

Jarčevi

Šta ste se svi uzrujali oko izbacivanja onog crnogorca bez karte kao mečići pred klopu? Svinjski su postupili i jedan i drugi, ovaj što je navikao da muze drugog i da živi na tuđ račun, kao mnogi ovde, pa još neće da napusti autobus, baja, a i ovaj što je preko manjka mozga, steroidnih mišića i partijske knjižice došao na poziciju komunalca. Njegov posao jeste kao i svuda da opomene, zamoli ali i izbaci čoveka bez karte napolje, ne baš uz toliku silu, ali ne nadajte se bezveze da bi vas npr. u Austriji posipali cvećem što ne plaćate prevoz te va pustili da se vozite. Bratori nisi platio kartu, marš napolje, ako ti se ne sviđa žali se svom konzulatu u Beogradu. On je samo jedan od horde bahatih koji vas svaki dan vuče za nos, pravi budale od vas, i živi na vaš račun, i nikako nije za žaljenje. Daleko od toga da podržavam ponašanje komunalca, ali shvatite da oni samo znaju za silu, jer sam se uverio par puta, da iako bi trebali biti drugačiji od obične policije, samoinicijativni, pametniji, daleko su od te tačke. Rade samo kada im se nešto kaže i nacrta. Kapiram da ovog švercera najviše oplakuju ovi što inače ne plaćaju kartu, jer uvek traže izgovor za svoje neplaćanje bilo šta da je to. Cela me ta priča podseća na onu sa dva jarca na brvnu, sećate je se? 

Malo pre čekam petnaesticu na Zelenjaku, ono je okrutno kolika stoka živi ovde, koje je to guranje na ulazu, koja je to otimačina, nisam video tako nešto ni u filmovima koji opisuju devedesete i otimanje za hleb i ulje. Iako ima relativno dovoljno mesta za sve u duplom, oni će te izgaziti i ući pre tebe, ostaviti te samog da kao mentol, budala ili štreber, otkucaš svoju plastiku. Čak sam čuo skoro priču u busu kako je lika sramota da otkuca svoju legitimaciju zbog dvojice drugara, koji bi ga otkinuli od zezanja zbog toga. Sramota je. Sramota je platiti ono što koristiš. Sramota je znati. Biti kulturan. Reći hvala. Voleti Rome. Sramota je brinuti za okolinu, baciti papirić u kantu. Šta će ortaci reći? Sramota je voleti crnce. Sramota je okupati se. Čitati knjigu. Vaspitavati decu. Žvakati žvaku zatvorenih usta. Sramota je voleti i muslimane, ateiste, budiste. Preći na pešačkom. Voziti dozvoljenom brzinom. Učiti za ispit. Sramota je voleti bilo koga sem nas. Sramota je jednostavno biti drugačiji. Koliko je ova generacija zapravo izgubljena, pokazaće se najbolje za koju godinu. Do tada vam želim da se gonite u tri lepe pičke materine! Čisto onako, jer ću ispasti do jaja. 

Putovanja i ćurke

Prokletstvo! Nisam iskoristio slobodan vikend nikako, sve sam imao neke planove, te u Vršac na Grožđenbal, te u kanjon reke Uvac kod Sjenice, a na kraju Zemun brate. Važno da sam svoje goste couchsurfere poslao dole, razvijajući turizam tog podneblja, prvo Nemca pa danas Austrijance. Bilo je teško oprostiti se od mojih dragih Austrijanaca, pa još iz Beča, sve mi nekako toplo oko srca. Probali su palačinke u Pinokiju, popeli se na Gardoš, vozili novim španskim tramvajem, kupovali na Kalenić pijaci, smazali papriku u pavlaci, uživali na Kalemegdanu, sedeli na vrhu Bigza. Jutros su se zaputili ka Sjenici, da probaju sjenički sir i osvoje kanjon Uvca, za koji kako se ispostavilo, malo ko zna u Beogradu. Prosto mi je neverovatno da od desetoro ljudi, osmoro nikada nije čulo za rezervat. Ako ste jedan od tih, ovde imate prezentaciju, pa put pod noge! Ako vas zanima šta će posle nas posetiti, njihov odgovor je Ohrid, Dubrovnik i Mostar, mada ako budu imali vremena, možda ubace neko mesto u Albaniji. 

Ono što me je probudilo ovog jutra je cepanje drva pred zimu. Komšija je uzeo sekiru, pogolemu, onako, srednje nestabilnu i razvalio po komadima. Sve to ne bi bilo toliko zanimljivo da pored njega nije stajalo dete od četiri godine, i vrzmalo se oko njega. Još je deda, dok je cepao drvo, cepao i po nadimcima svom unuku, nešto kao "ti si mali nestaško", "mali zajebant" pa i mali "mali jebivetar". Ne znam da li dete već zna šta znači glagol "jebati", ali i da zna sigurno mu neće biti jasno kako može da "jebe vetar", buni dete bezveze. Sećam se kada je rođeni brat moga dede stalno nama klincima govorio "nemoj da jebeš ćurke", što je nama bilo zanimljivo jer smo mislili na životinje, kako ne treba opštiti sa njima, dok je on verovatno mislio na žene, one ćurkaste. Ne znam, malo me uvek bilo sramota da pitam šta je po sredi. Uglavnom smo se pridržavali dedinog saveta, bar dok još malo nismo izrasli. 

Neko puši, neko vozi auto a ja putujem. Kažu neki svakog meseca, što nije daleko od istine. Ove godine sam overio Cirih, Beč, Varšavu, i ostrvo Vis. Sledi opet Cirih, Garmiš Partenkirhen i mislim da sam sa 2012. završio. Problem se već stvara oko početka 2013. jer prijatelj Bakaja i ja ne znamo kuda se zaputiti. Zapravo znamo, on bi išao na sever (Estonija, Litvanija, Letonija plus St Petersburg) dok bih ja ipak na jug (Maroko ili Izrael). Lud je ako misli da ćemo po najvećoj zimi obilaziti sever Evrope, mada kažu da je poenta ići tamo gde je hladno onda kada je hladno, i obrnuto. Mami me taj brod od Stokholma do Talina, volim brodove. Imamo oko četiri meseca da smislimo i usaglasimo želje, pozdrave i čestitke. No, kada smo kod druga Bakaje, evo šta je iskopao, mada vidim da se već vrti po društvenim mrežama. Pripremamo ovu koreografiju za sledeći Trechtown festival, na koji sam nagovorio i Austrijance da dođu.

Noć

Volim ovaj grad. Grad noću kada se ono što mi danju smeta, ne vidi. Grad iz vazduha gde sitnice postaju još sitnije, skoro i da nestanu. Sa sedmog sprata Bigza ovaj grad izgleda fantastično. Sva ta svetla i taj sjaj izgleda noću predivno. Sjaj iza kojeg se zapravo krije korov, isti onaj koji uništava sve oko sebe i postaje dominantan. To se bar noću toliko ne vidi, barem ne sa vrha zgrade. Ako siđete pak na ulicu, ima ga u izobilju. Zato ću ostati ovde da uživam u pogledu, stoka (ne mislim na plemenite krave) trenutno izgleda tako mizerno, onako kako bi uvek i trebala. Sava ispred nas obiluje večeras bojama. Žuta, zelena, crvena, ljubičasta i plava. Da li da budem srbenda pa da shvatim to kao marketing za predstojeću paradu? Sreća pa me apsolutno ne zanima, obe strane, njihovi stavovi, prazni argumenti, patetični izgovori, i ishod svega. Jedino zbog čega brinem u svemu tome je ovaj grad. Ne zanima me ni duga, ni cigla, ni analni seks, ni porodične vrednosti, ni promocija seksualnosti, ni promocija nasilja, ni crkva, ni država. Ovaj grad se stapa sa ljudima, sa mnom i vama, koji ga iskreno volite i puštate da ga drugi vole. Vi koji ga mrzite, uništavate, narušavate, ružite, vi koji ste ograničeni, konzerve i paštete, svi vi koji namećete svoja mišljenja, u jedan veliki ring pa se tamo obračunavajte. Ring koji poseduje ogradu koliko i vaša svestranost. Dosadni ste. Dosadni i patetični. Beograd je izgleda preširok za vas. Niste kompetentni. Izađite. Napustite. Ostavite da mi koji znamo, uživamo u njemu. Jer moja seksualnost normalnog čoveka ne zanima, a ja ću svom detetu već nekako objasniti da se ljudi vole, bez obzira na boju, naciju ili seksualno opredeljenje, kada vi već svojoj niste u stanju. Beograd je divan odozgo, jel sam vam rekao to? 

Pokondirena tikva i njene izlučevine u vidu sitne dece

Štancanje dece je počelo bivati in. Deca su na sve strane, ali i njihovi roditelji. Bez malo blama. Trudnjače se gradom šepure, nije ih sramota da stomakom pokazuju šta su činile pre devet meeci. Parkovi su puni sitne gamadi koje se množe kao dizenterična ameba u štrokavoj vodi. Nakon 2005. godine, postalo je normalno obnavljati zajednicu Srbije, a u opravdanju da se radi o borbi protiv nekakvog novog neprijatelja pod nazivom 'bela kuga'. Svi se reprodukuju, i oni kojima bi to valjalo dozvoliti, ali i oni kojima bi socijalno oduzelo odojčad i bez da im zakuca na vrata. Ovaj je tekst o sitnoj deci. Oni koji se istih plaše neka momentalno napuste stranu, ugase tab i otvore neku drugu stranu. Ovaj tekst nema veze sa time češljam li se ja, ili ne. Dolazak sitne dece, u moj prostrani dom, obeležilo je početak omanjeg horora kome je jedino falilo neki od elemenata zombija, besnih prasadi ili naopakih đavoljih ptica koje prenose cirozu mozga, tremor nosa ili tahikardiju tankog creva. Oni su došli. Strah je mojim kostima prošao. Ruke su zadrhtale, a hladan se znoj krenuo slivati niz moj osovinski koštani stub, koji posedujem, kao klasičan primer kičmenjaka.

Vrištanje je bilo na snazi. Superlativno razmaženi sitni organizmi su zahtevali pažnju, plakali, vrištali, cičali i u fras padali oni su. A meni je zaista bilo do svega - samo do njih nije. Plavi kamen [CuSO4] na umu bio mi je. No svestan bejah ja - nisu tu krivi ti mlađani organizmi, koji se rodiše u doba informativne revolucije - roditelji su ih takve odgojili. Roditelji koji su sve, samo ispravni nisu. Svašta mogu ja razumeti - ali ne i mlađane roditelje koji se krenu boriti protiv bele kuge na taj način što će odojčad razmaženu ostavljati trećim licima na čuvanje. Mene zaista ne interesuje ima li moj komšija jedno ili sedam svojih reprodukcija u svome domu. Pa, koliko me komšija interesuje - toliko me interesuju i prostodeobni organizmi moga brata. Ako je decu kotio - neka decu i čuva, zaista ne vidim razlog zašto bi se ta deca ostavljala na odgoj u mome prevelikom domu. Teško ih je pohvatati, a nemamo dozvolu za korištenje povodaca. A ja nisam za povodac - ja sam za elektrošok ogrlice, koje su na žalost - zabranjene u našoj domovini.

Ja decu nemam, niti istu planiram da imam do daljnjeg. Te mi trening nije potreban. Ako mladi roditelji imaju problem sa svojim replikama - neka ih daju socijalnom, isti će te organizme proslediti u svratišta, ili na usvajanje. Na kraju krajeva - mogu ih uvek prodati na UNMIK/Kosova*, čuo sam da se dobre pare dobijaju za dečurliju. Meni derlad potrebna nisu, naročito ne ta kojima čuvanje nije potrebno jer su im roditelji više nego sposobni i mesto su u obdaništu bukirali. Diže mi se moja duga kosa na glavi pri samoj pomisli na sitnu gamad. Mene čuvao niko nije - izuzev vrtića i ulice. Te nikako pojmiti ne mogu moment u kome mi u našoj raskalašnoj vili treba da čuvamo gremlinoidne momente radi nečijeg odlaska na fakin' #BirFest. Ako je sudbina zemlje ove crna, neka takva i ostane, drugačije nije ni zaslužila. A nakot bučni po parkovima meni potreban nije - kada budem planirao da se reprodukujem ja ću to da činim. A roditelji koji su proizvodili te organizme neka se o istima i brinu - ja odojčad histeričnu tražio nisam i kada mi se sluša metal ja isti i pustim, ne volim histeriju koja nije producirana u studiju.

Наше мало венчање

Дошли смо комбијем, плавим комбијем. Моја породица и ја. Неколико нас. Излазим први пре свих, у сивом оделу, са лептир машном. Црном лептир машном. Ципеле онакве какве само могу ја да носим. Налазимо се у некаквој огромној просторији, са балонима. Белим балонима. Црним такође. Срећан сам. Стрепим јер те још нема. Гледам лево, десно, па опет лево. Убрзо стижеш и ти са породицом. Излазиш прва. Осмех ми је на лицу после твог. Очи су ти тако сјајне, гледам их хоће ли ме наћи у овој гужви. Ту сам само за тебе, један једини. Прилазим твом розе комбију, хватам те за десну руку и прислањам уз себе. Врела си. Љубим те. Нисмо се љубили доста дуго, месецима. Као да ми је први пут. Јуче сам те запросио, данас се удајеш за мене. Само за мене, једног јединог. Носиш розе венчаницу, свилену и меку као твоја кожа. Онакву каква само теби прелепо стоји. Имам најлепшу младу на свету. Љубим те. Грлим. Окрећем. Гледам. Питам те како си се одлучила на овај корак. Због чега си га оставила. Грлиш ме јако око струка и спушташ главу на раме. Одговор скоро да нисам ни чуо. Само када си рекла да то више није важно. Толико сам чуо. Довољно мени. Нама. Знао сам да можеш. Одувек сам знао да можеш боље. Гости се са нашим родитељима у позадини веселе, све врви од среће. Ти и ја са стране. Посматрамо. Лежимо загрљени, коначно заједно. Ћутимо. Не проговарамо ни реч, јер знамо да ниједна од њих више нема вредност. Није вредна нити битна. Плешемо. Филмски, на месечини, онако како смо одувек желели, а ни са ким до сада нисмо имали прилике да то урадимо. Љубим те поново, недостају ми те усне. Тражила си их. Ја чекао. Дуго си покушавала. Ја дочекао.

            Због врућине скидам кошуљу са себе. Ону сиву. Помажеш ми око лептир машне. Зној ми се слива низ леђа. Прибијаш се уз мене још више и грлиш. Прелазиш танким прстима преко мене. Љубиш ми рамена. Гледам у мрачно небо. Црно. Они се и даље веселе у даљини. Веселио бих се и ја, али ми се од тебе не одваја. Облива ме хладан зној и одједном ми постаје хладно. Врти ми се у глави и наступа мрак. Цимни ме! Пробуди ме! Пробуди ме да будем срећан! Као некада, као сада. Отварам очи. Још увек ми је хладно. Следих се. У позадини се чула музика оближње кафане. Лежао сам у кревету полу го, оно у наручју што си пре два минута била ти, сада је јастук. Облачим мајицу и настављам да спавам. Имала си предивну хаљину. Била си предивна онако како само ти знаш. Ретко али највредније.