Prokletstvo! Nisam iskoristio slobodan vikend nikako, sve sam imao neke planove, te u Vršac na Grožđenbal, te u kanjon reke Uvac kod Sjenice, a na kraju Zemun brate. Važno da sam svoje goste couchsurfere poslao dole, razvijajući turizam tog podneblja, prvo Nemca pa danas Austrijance. Bilo je teško oprostiti se od mojih dragih Austrijanaca, pa još iz Beča, sve mi nekako toplo oko srca. Probali su palačinke u Pinokiju, popeli se na Gardoš, vozili novim španskim tramvajem, kupovali na Kalenić pijaci, smazali papriku u pavlaci, uživali na Kalemegdanu, sedeli na vrhu Bigza. Jutros su se zaputili ka Sjenici, da probaju sjenički sir i osvoje kanjon Uvca, za koji kako se ispostavilo, malo ko zna u Beogradu. Prosto mi je neverovatno da od desetoro ljudi, osmoro nikada nije čulo za rezervat. Ako ste jedan od tih, ovde imate prezentaciju, pa put pod noge! Ako vas zanima šta će posle nas posetiti, njihov odgovor je Ohrid, Dubrovnik i Mostar, mada ako budu imali vremena, možda ubace neko mesto u Albaniji.
Ono što me je probudilo ovog jutra je cepanje drva pred zimu. Komšija je uzeo sekiru, pogolemu, onako, srednje nestabilnu i razvalio po komadima. Sve to ne bi bilo toliko zanimljivo da pored njega nije stajalo dete od četiri godine, i vrzmalo se oko njega. Još je deda, dok je cepao drvo, cepao i po nadimcima svom unuku, nešto kao "ti si mali nestaško", "mali zajebant" pa i mali "mali jebivetar". Ne znam da li dete već zna šta znači glagol "jebati", ali i da zna sigurno mu neće biti jasno kako može da "jebe vetar", buni dete bezveze. Sećam se kada je rođeni brat moga dede stalno nama klincima govorio "nemoj da jebeš ćurke", što je nama bilo zanimljivo jer smo mislili na životinje, kako ne treba opštiti sa njima, dok je on verovatno mislio na žene, one ćurkaste. Ne znam, malo me uvek bilo sramota da pitam šta je po sredi. Uglavnom smo se pridržavali dedinog saveta, bar dok još malo nismo izrasli.
Neko puši, neko vozi auto a ja putujem. Kažu neki svakog meseca, što nije daleko od istine. Ove godine sam overio Cirih, Beč, Varšavu, i ostrvo Vis. Sledi opet Cirih, Garmiš Partenkirhen i mislim da sam sa 2012. završio. Problem se već stvara oko početka 2013. jer prijatelj Bakaja i ja ne znamo kuda se zaputiti. Zapravo znamo, on bi išao na sever (Estonija, Litvanija, Letonija plus St Petersburg) dok bih ja ipak na jug (Maroko ili Izrael). Lud je ako misli da ćemo po najvećoj zimi obilaziti sever Evrope, mada kažu da je poenta ići tamo gde je hladno onda kada je hladno, i obrnuto. Mami me taj brod od Stokholma do Talina, volim brodove. Imamo oko četiri meseca da smislimo i usaglasimo želje, pozdrave i čestitke. No, kada smo kod druga Bakaje, evo šta je iskopao, mada vidim da se već vrti po društvenim mrežama. Pripremamo ovu koreografiju za sledeći Trechtown festival, na koji sam nagovorio i Austrijance da dođu.
Нема коментара:
Постави коментар