Ili dosta dara, ili dosta para

Uz jutarnji čaj, naravno, bez šećera, prelistavam vesti na b92. Ne, ne pravim se Englez, jednostavno me boli grlo, a vremena za prehladu nemam. U državi – ništa novo, uglavnom se cene stvarčica oko mene dižu, dok se meni, naprotiv, uopšte ne diže. Naravno, mislim na cenu rada. Radim neki studentski poslić u obližnjoj građevinskoj firmi. Mogu vam reći da se u kolektivu, kako ja volim da kažem, svim ovim većim bajama uglavnom diže, dok mi, boranija ovozemaljska, brojimo sitno. Ne žalim se. Imam jednom mesečno da kupim sebi džemper, farmerke i kapu, čisto da prezimim zimu. Imam i za po koju nes kafu kada sretnem prijatelje. Kad sada kažem da vozim i auto, reći ćete da preterujem, i da dobro ja živim. U redu, ali činjenica da svaki put kada se malo zaletim, pogotovo na nizbrdicama, vozim „u leru", ne bih li ušparao koji mililitar goriva, govori drugačije. Onda mi kažu da je bolje da ćutim, jer mnoštvo ljudi ni za to nema. Evo, ćutim. Ćutaću. Da se vratimo na jutarnji ritual. Ispijam već skoro hladan čaj, dok polako otvaram fejsbuk stranicu. Tri notifikacije, četiri poruke i jedan poziv za druženje. Otvaram redom. Dva odgovora na komentare, jedan "lajk" na sliku, mrzi me da gledam sad koju. Prelazim na poruke nestrpljivo, da vidim ko me se to uželeo. Troje poznatih ljudi, sa fakulteta, iz naselja, osnovne škole... Bio bih preplašen od same pomisli da njima nedostajem, zato ulazim da vidim šta im treba, kakva usluga. Kao što sam i pretpostavljao. Kome ja nedostajem, osim već podebelim novčanicima splavovskih gazdi? Nova godina ovamo, Nova godina tamo, dve flaše po ceni jedne, tri stolice po ceni dve, besplatna plavuša uz separe, mogućnost odabira pogleda na kavez sa ženkama, u zavisnosti od toga hoćete li da gledate grudi ove od osamnaest ili pozadinu one od dvadeset godina. Odnosim šolju sa čajem, prosipam hladan ostatak, i sipam novu turu, onu vrelu. Vraćam se za radni sto, ispijam par gutljaja, i nastavljam da gledam u sve te razne postere. Razmišljam. Razmišljam zašto bi neko Novu godinu čekao po klubovima koje inače posećuje svakog petka? Zašto bi neko Novu godinu čekao po klubovima gde 99% ljudi i ne poznaje? Uostalom, zašto bi neko Novu godinu čekao po klubovima? Stvarno ne znam kakva je praksa po drugim državama, i kakva je bila praksa naših roditelja, ali ja to veče ne zamišljam tako. Ako ću, uostalom, ići negde, to će biti neka manje javna varijanta, sa prijateljima, kafanica, restorančić. Ili sam uvek za one nezaobilazne fantastične kućne žurke, gde se skoro svi znaju, gde piješ koliko želiš, slušaš šta želiš, radiš šta želiš, đuskaš kako god ti želiš... Molim vas, nek mi neko objasni!

Bacam pogled na ručni sat koji nemam, pa na onaj zidni. Kasnim! Trebalo bi da odem do fakulteta na predavanja, da upišem godinu sa dva meseca zakašnjenja, da prijavim ispite i prisustvujem sastanku redakcije. Tu mač for mi. Ulazim u lift u kom se pre toga neko olakšao, srećom, nije imao vremena i za veliku nuždu. Prekrivam džemperom lice i odbrojavam zajedno sa automatom spratove do prizemlja. Sreća, pa je na fakultetu lift staklen, i niko u njemu ne može da zadovoljava svoje fiziološke potrebe. Mada se nikada nisam ni vozio njime. Lift je rezervisan. Liftom se voze samo najbolje face. Prilazim šalteru i predajem uplatnicu na iznos od skoro tri prosečne srpske plate. Kasnim dva meseca sa uplatom. Devojka sa druge strane šaltera me gleda pomalo ozbiljno. Nekada se smejala. I ima lep osmeh. Pokušavao sam da ga izmamim, ali nisam uspeo, ostala je pri svom stavu. Svi mi imamo svojih problema. Opraštam joj, i čekam sledeću priliku za osmeh. Uzimam listić za prijavu ispita. Povećali su cenu sa 1000 na 1200 po ispitu. Prokleti evro, samo skače! Zbog čega već jednom ne pređemo na evro, kakav prokleti dinar!? Jel to zbog straha od impotencije? Neće imati više šta da nam se diže? Ajde ’de, kada su Srbi bili škrtice... Evo vam i tih 200 dinara. Sad ću morati da sačekam kraj predavanja da stignem kući na ručak, jer su mi lovu za šiš-ćevap oteli.

Na predavanju masa ljudi. Tu su oni koji slušaju, oni koji ne slušaju, oni koji žele samo da se upišu u evidenciju dolazaka, oni koji su tu samo zbog koleginice sa B92, kao i oni koji su došli liftom. Predavanje "Novinarstva u štampi" je kao i uvek fantastično. Doduše, kao i svako predavanje, profesor pola svog, a i našeg vremena provede opominjući one koji neprestano pričaju i ometaju predavanje. Oni koji nisu tu da bi nešto i naučili, već da bi nešto i završili. Oni koji su tu da raspravljaju o kojekakvim temama, neću ih omalovažavati jer su možda teme i kvalitetne za diskusiju, ali ne ovde, i ne sada. Bahatost, nekultura i nepoštovanje je na ovim prostorima, kao i svakog dana, opet na delu. Čak mislim da tu trenutno niko ništa i ne može da uradi. Ili može? Možda ne želi? Bilo kako bilo, imamo veliku rupu u sistemu, a nemamo čime da je zatrpamo. A odrona je sve više.

Ono što me sada raduje je sastanak redakcije. Pokušavamo. Svi pokušavamo. Pokušavamo da promenimo nešto, ne silom, već rečima, onako kako mi to najbolje i umemo. Prijavio sam se da probam sa pisanjem kolumne, i evo upravo završavam prvu. Videćemo. Koliko dara, toliko muzike. Trudim se. Ako sada ovo čitate, tekst je prošao strašni sud, te vas želim pozdraviti do sledećeg čitanja...

(kolumna je kopirana sa www.fkm.blogspot.com)