Hiljadudevetstodevedesetjedanaesta

Bude me petarde negde oko sedmice. Neradan dan. Spavao bih ja da su to one stare petarde, nije mi san toliko lak, nego ove današnje zvuče kao Klintonove Tomahavke, pale par ulica odatle. Što se jače čuje to je valjda bolje. Što više beba probudiš to si valjda veća faca, ne znam. Možda je to sve zato što osećamo nostalgiju za devedesetdevetom? Pa kažite ljudi, daj da naručimo par bombi, Obama se neće ljutiti. Širenje demokratije je najvažnije, a kod nas je širenje i te kako potrebno. Na stranu ljudi, to, što ne razumem svrhu petardi, i što mi nikada nije bilo jasno šta je tu zanimljivo, i što mi nikada niko nije objasnio. Baciš petardu, čekaš par sekundi, ona pukne i to je to. Kao cool sam, cool je. Pa opet bacim još jednu i ona kao pukne. Još više sam cool. Ljudi bre, pa Boga mu poljubim, bacajte vatromet, palite prskalice, pevajte, skačite od sreće, vičite sa terase, ali man’te se tih petardi, pobogu...

Ustajem polako, palim kompjuter, čitam vesti. Ništa novo, sve po starom. Navlačim na sebe duksericu, i izlazim do marketa po doručak. Ovaj poremećaj klime je baš uporan, petnaest stepeni napolju. U marketu svega ima! Rafovi se šarene i pucaju od prenatrpanosti. Gle, par praznih rafova! „Jel to opet nema mleka?“ pitam bilo koga u radnji. „Ne, nismo dobijali od jutros, a i to što smo imali razgrabili su oni vredniji“ odgovara mi ljubazna prodavačica. „Pih, pa kad to trebam da ustanem da bi ugrabio koje? Jel ima koje preko veze?“ nastavljam sa pitanjima, onako kroz šalu. Prodavačica se nasmeši „Znate, da ni ja nisam uspela da ugrabim za sebe... A ako želite ulje, njega imamo preko veze, evo daću vam jednu litru!“. Mislim u sebi, kako ste samo velikodušni, dobiću litru ulja, pa onda mogu onaj hleb od juče da umačem u ulje. Kakvog li doručka! Uzvraćam osmeh i odgovaram „Ne, hvala ne treba mi ulje, imam ga u izobilju, baba mi je napravila zalihe u slučaju ponovnih bombi, a i šećera imamo za izvoz, hoćete da kupite? Pošto vidim da ni to nemate ovde?“. Prodavačica se na trenutak uozbiljila, opet nasmešila, okrenula i završila „Izvinite me, imam previše posla. Želim vam ugodan dan!“. „Takođe!“ odgovaram. Par minuta kasnije sedam ispred televizora sa sto grama čokolade, palim ga i nastavljam sa doručkom.

Baš pre neki dan komentarišem sa prijateljima kako je bilo relativno kvalitetnih televizijskih programa za pogledati tokom devedesetih. Bila je tu stara dobra Košava.Palma, i pre, i posle ponoći. Neizostavni 3K, treći kanal sa muzičkim i dramskim emisijama. Bio je tu i BK, moja omiljena televizija kasnih devedesetih, prvih par godina novog milenijuma. Nekada se ustajalo uz „Budilnik“ a danas uz petarde, i poneko „Dizanje“ u intervalima između januara i decembra. Deca su igrala „Huga“ dok su mame i tate gledale „Telegraf“ i „Suočavanje“. Nisam ni mama ni tata, ali sam bacao pogled na spomenute emisije. Iskreno da vam kažem, bio sam veliki protivnik gašenja ove televizije. Ne. Nisam bio pristalica Bogoljuba Karića, niti me je taj čovek zanimao. I pored njegovog manjka padeža i opšte kulture, BK Televizija u kvalitetu i raznovrsnosti programa nije manjkala. Zapravo, najviše me boli to što je pored svih tih televizija iz tog vremena opstala samo ona najgora, Pink Šundovizija. Karići, ili neko drugi ko je vodio program, pobrinuo se, da ste na „BK“ mogli svašta da gledate, od informativnih emisija, kvizova, edukativnog programa, muzike, dečijeg programa, dobrih serija i filmova pa do političkih duela. Šta god mislili, jedno je sigurno, Pink i te kako oskudeva na svim ovim poljima, ako zanemarimo serije iz Meksika, Turske i Uzbekistana, i par dobrih filmova, tu negde, oko Božića. Fascinantno je to da mu se program uopšte i ne menja, zapravo sve je gori i gori. Fascinantno je to koliko je zatupljivanje naroda daleko odmaklo, kada je ta televizija najgledanija u Srbiji, pa i na crnome Balkanu. Išli su toliko daleko, da su počeli u zadnje vreme da vraćaju na scenu muzičke zvezde devedesetih. Polako, iz dana u dan, jedan po jedan vaskrsava. Bogme i ima ko da ih dočeka, nove zvezde i zvezdice su spremne za saradnju. Samo što ovaj put glavna tema u pesmama nije đuskanje i ludilo, već polni organi, seks, i prevara. Svi srećni, svi zadovoljni. Siromašni mogu i da đuskaju i da se seksaju, ne košta ništa, a puno znači. Najviše ovima iz parlamenta.

Nisu samo pevači i pevaljke ti koji su vaskrsli, tu su i ovi sumanuti vozači koji leče svoje komplekse na kolima kupljenim od prodate njive, pa tako nekad pokose neku bakicu, trudnicu ili pijanduru koji prelazi preko zebre. Trke kolima su sve češće na ulicama, bahatost je usponu, ali ne želim o tome da vas zamaram, oni koji voze već znaju sve to. Postajemo teška Indija. Čak mi se događa u poslednje vreme da na gradskoj ulici onaj iza mene „blenduje“ upozoravajući me da se sklonim, kako bi profurao. To mi se do skora dešavalo samo na auto-putu kroz Beograd, koji zapravo i nije auto-put. Najnormalnije vozim pedeset, šezdeset (gradskim ulicama), ali to im je malo. Ma ne sklanjam se, nekako gotivim kada ih iznerviram, pa još više i usporim, a nemaju kud. Obavezno mi usput kada ih konačno pustim promakne i srednjak, te veliki smešak. Stvarno će me neko nekad premlatiti, ali ja se i dalje uzdam u svoj TDI. Probajte, osećaj je izvanredan!

Tog dana sam išao do grada autobusom, nisam imao za gorivo, a Beograd nije pored neke državne granice da prošvercujem jeftiniji dizel od preko. Čujem da je svuda gorivo dosta jeftinije, onako, oseti se razlika, i da je šverc ponovo u modi. Švercujte ljudi, švercujte gorivo, samo dajte i meni malo, da vas prati sreća u život! U autobusu ništa novo, stari ljudi, stare priče, sreća pa imam knjigu sa sobom. Mada ni to vam neće pomoći u slučaju da se neki brđanin javi na telefon, pa se sa nekim „tamo“ dovikuje preko mreže. Kuku majko, i Sveti Ilija. Na Zelenom vencu se jedva prolazi kroz pešački prolaz. Iskorenili su oni ulične prodavce ali samo do sedam uveče, do kada kamere za nadzor rade. Stao bih u odbranu prodavaca, jer moraju ljudi od nečega da žive, da ne znam činjenicu da pijačne tezge svuda zvrje prazne. Grad blješti kao nikada do sad. Fasciniran sam! To su svetlosni snopovi, boje koje se prelivaju, zgrade liče na prosečne haljine grand pevačica. Sve je tako veselo i srećno! Sve je tako divno u ovom našem gradu! Bilo i biće.

Po povratku kući bilo je mirno u autobusu. Izlazim na stanici u naselju, pored mene kordon policije, hitne pomoći i radoznalih prolaznika. Ogradili su ceo prostor oko obližnjeg kafića. Opet neka otimačina? Opet neko rešetanje? Opet vatreni obračun? Razmenjuju se meci kao nekada, živele devedesete! Ako ništa, barem je uzbudljivo, morate priznati. Čoveče, tako može i mene neko da rokne zato što previše laprdam. Da li bi trebalo da ćutim? Ili možda nabavim i ja neki gan i mašem unaokolo? Jer bolje je ubiti, nego biti ubijen zar ne?