Рндање, Брндање и Буђење

У здравом телу здрав дух! Шта год то значило. И ако осталих деведесет посто грађана и малограђана никада не би село на бициклу користећи га као превозно средство, јер не дај боже да се одвоје од свог аута (који рнда, брнда и буди), ја га користим сваким даном до посла и назад. С обзиром да испред фирме не смем да оставим бајс јер би га неко склонио и поред силних ланаца, и шифри које сам набацио скоро, ја га уносим у фирму пре осталих запослених и сакривам га у backroom нашег хола. Но ја би га можда и оставио напољу да га неко покупи да знам да ће та лопина да тај бајс и вози и придружи се нашем десетопостотном друштву, а не да га прода као старо гвожђе, или као сушилицу за веш. Али не би се ја одрекао сад мог бајса и тих погледа људи кад ме виде у седам изјутра како користим онај црвени део пешачке стазе који ничему не служи. Једноставно волим их! И добар је осећај! Унаоколо рндају, брндају и буде са својим сиренама незадовољни што је неко испред њих стао на црвено светло, или не дај боже на пешачки прелаз како би пропустио неког пешака. Замислите, жена, (и то плава!) испред њега вози само 50 на сат кроз густо-насељено место, катастрофа и нови разлог за рндање, брндање и буђење. Ипак почиње "Дизање" на B92! Колапс на Бранковом мосту, хаос у булевару Теслином, Газела ни не ради... Срећа па ме не занимају те вести док се вешто провлачим и млатим педале према послу са понеким (неопходним у свакодневном животу) средњаком испруженим у ваздух, након чега следе псовке из аутомобила на свим могућим акцентима и дијалектима српског (срб,бих,хр,цг,етц.) језика и културе. А шта ћу, морао сам да прођем на зелено за пешаке, нисам ја крив што за нас не постоји одговарајућа боја...


Успешно прошавши и преживевши раскрсницу настављам тротоаром даље, овај пут без црвеног декора. Након само пар секунди нормалне и опуштене вожње налећем на мноштво "оних" чије име не могу ни да изговорим колико се од њих јежим (нешто као Voldemort-ово име у Harrу Potter-у), знате они што развозе људе својим колима по граду за дебеле паре? И овај пут су бахати као и увек, чекајући своје жртве на средини тротоара одмах иза знака "забрањено заустављање и паркирање". Снађох се и на тој препреци, нашао сам лек и за њих. Пролазим бициклом тик уз њихов ауто, качећи помало ауто мојим воланом, придржавајући се за њихов кров, и затварајући им ретровизоре да би могао да прођем. Наравно да сам се и тада наслушао свакаквих псовки на свим акцентима и дијалектима српског (срб,бих,хр,цг,етц.) језика и културе. На кожи већ осећам сунце, и ако је седам и петнаест изјутра, постаје из минута у минут све јаче, тако да једва чекам да се сакријем негде испод клима уређаја после којег ме боли глава, леђа, ноге, руке и једњак. Одушевљавам се када после друге раскрнице креће опет онај црвени део пешачке стазе, овај пут са мало више неравнина. Залећем се не би ли се тако расхладио, јер сам на себи обукао белу кошуљу са дугим рукавима (на послу је хладно, а и шлихтам се директорици), нисам имао са кратким, на прању су. Испред себе неких пар метара напред видим гомилу земље, па успоравам. Како сам се приближио тој гомили, одмах поред гомиле се налази и слабо обележена рупа дубока неких метар, метар и по, ширине целог тротоара. Хм, једва чекам да видим неког ко ће се ноћу у том неосветљеном делу залетети бициклом и нестати у тој новобеоградској рупи, а још више једва чекам сутрашње вести о том догађају! Бар ће неко ко буде одговоран за то добити шљапкање по задњици плус информацију да није требало место радова необележити, и да се то подхитно уради како још неко не би погинуо, уз изговор "боље спречити него лечити!". Волим псе, па чак и псе луталице, ништа они мени не сметају, осим када изјуре из неког грмља, и појуре за мојом гумом не би ли је растргли. Повећавам брзину и остављам их иза себе, немам сад времена да се свађам са њима, неко ће се већ за то побринути метком у главу или сечом шапица. Више нисам јединка која је ван кола, испред мене се назире мноштво људи који чекају један од аутобуса нашег градског превозника. Шетају лево десно, дошаптавају се, добацују, слушају mp3, читају новине, по неку књигу и сви су спремни за ниски старт по доласку аутобуса. А кад аутобус дође, размениће коју "ону" на већ свом неком дијалекту па сести у аутобус, или, ако су у оних 50% савесних, окупиће се око аутомата да у случају да контрола уђе откуцају своју поштено купљену и зарађену карту. Провлачим се и између њих пратећи њихове погледе ка мени. За те погледе живим! Мораћу да их забележим једном камером, па да поделим са вама, ти људи су фантастични! Даљом путањом од те станице до фирме и немам пуно турбуленција осим ако ми са неке зграде не падне нешто на главу (саксија, пикавац, кеса са поврћем или пак неки самоубица). У пекари узимам рол виршлу, кифлице са сиром, два јогурта и палим у фирму на доручак! Наравно, пекарски комби рнда, брнда и буди јер је неко паркирао свој (забога!) "ауди" испред пекаре. Мислим да ћу случајно да на њега проспем јогурт...