Hugs - једна споредна прича (део шести)

Београдским улицама је ветар разносио опало лишће што је значило да је јесен на северној полулопти одавно дошла. Припремала се полако киша, тешки облаци су окупирали град. Вишњин и Марков стан се налазио на седмом спрату старе новобеоградке зграде која је скоро оронула од старости. Њих двоје су били у браку неких тридесетак година, Вишња је скоро навршила педесет и пету док је Марко имао педесет и четири. Тог дана су се спремали да крену на пут за који сат. Вишња је наговарала Марка да одложе пут због олује која се спремала, али Марко је волео да вози ноћу, и по киши, то му није представљало пролем. Њих двоје се ни после тридесет и пет година нису смирили када су страсти у питању и љубав између њих, не ретко су се љубили и додиривали, држали за руке и шетали сваки дан заједно са својом децом. Имали су четворо деце, али су тог дана отпутовали код деке у Босну. „Љубави јел си спаковала све ствари које сам оставио на кревету?“ – упитао је Марко намештајући крагну испред великог огледала у дневној соби. Вишња је одмах одговорила пригушеним гласом из спаваће собе: „Јесам Марко, ево последње ствари стављам у торбу, а моје су одавно спаковане. Сада ме је звао тата, рекао је да су деца стигла! Сав је срећан, једва је чекао да их види, тако је усамљен од како је мама умрла...реци ми Марко јел си се јавио Хагсу? Јел си му рекао да долазимо? Надам се да Ему ниси помињао!“. „Не нисам му јавио, чули смо се последњи пут пре пар дана, нисам му рекао ништа, желим да ово буде велико изненађење за њега, знам да је кући, он је увек кући“ одговарао је Марко док се кретао ка купатилу.

http://www.youtube.com/watch?v=4jDXUmoYw0U&feature=related

Ема је тог дана покушала да нађе џемпер који јој је Олга поклонила али није успела, а пошто је већ имала педесет и четири године можда не би могла ни да га обуче. Ипак је желела да изгледа онако како је изгледала пре тридесетак година, онако како је он волео и навикао. Извукла је из ормана једну зелену хаљиницу, и ако се напољу спремао пљусак. Ема се пре неких пет година док је још била у Ванкуверу офарбала у смеђе, са пар остављених плавих праменова,јер није могла да се одрекне целе прошлости а хтела је. Скратила је срни прамен који јој је прекривао око. Ипак донекле то је била она стара Ема, тврдоглава, женствена и крхка, са мало мање оне старе лепоте која ју је красила. Није више била онако оптимистична и енергична као пре него што се одселила у Хрватску. Стидела се своје прошлости и није желела да мисли и прича о њој. Те године је након што је отишла од Хагса желела промену, желела да не мисли на љубав и препусти се задовољствима и материјалном свету, да ужива у животу. Са дечком из Загреба је одмах пар месеци после одласка од Хагса напустила и Хрватску, одселили су се за Њујорк. Није га волела, али је била убеђена да га воли. Временом се помало и заљубила у њега, мислевши да је живот са њим то што је она одувек желела. Ипак је донекле остварила оно што је желела, нов живот, да живи без одрицања и на "високој нози". Понекад би помислила на Хагса али је та осећања према њему као и тај недостатак потискивала дубоко у себе не желећи да је он омета у даљем животу.

Брзо након свог доласка у Њујорк је Ема упала у велике невоље и дугове, након годину дана дечко ју је напустио и нестао једног јутра оставивши је са проблемима и дуговима, без поздрава, без пара и наравно, без љубави. Ема је у једном дану остала без свега што је имала, без свог новоизграђеног живота, сама, обманута, посрамљена и јадна. Након тога су проблеми постајали све већи, када се увлачила све дубље у оно у шта ју је тај дечко увукао. Временом се навикла и предала таквом животу. У том послу зарадила је доста пара и вратила дугове, купила је стан у близини кварта где је радила. Временом је релативно унормалила живот колико је то тада било могуће, али како је старила била је свеснија своје велике грешке коју је начинила, као и свог тренутног стања. како је све више старила, Ема је дошла до те границе када је постала непотребна и бескорисна у свом послу, те је убрзо изгубила и њега, оставши сама, без правих пријатеља, у њујоршком стану. Годину дана након престанка са радом одузели су јој стан и избацили на улицу, исти ти људи за које је радила. И није могла ништа да уради, није могла да докаже да је стан био њен.Након свега Ему нико више није примећивао. Пар месеци касније се на инсистирање рођаке преселила у Ванкувер код ње где је убрзо нашла посао у оближњем супермаркету где је радила три године. Сваким даном је све више размишљала о Хагсу. О дечку из Њујорка више није ни размишљала, оставила га је са стране својих мисли, ту где му је увек и било место. Свесна својих грешака све више је размишљала о повратку у Европу. Дуго је размишњала, нервирала се, плакала, да би убрзо дошла један дан са посла и рекла свима да се враћа за Европу следеће недеље. Сутра дан је Ема после дуго времена поново чула са својом најбољом другарицом, Вишњом. Те ноћи су њих две причале два сата, плакале су, смејале се и опет плакале. Четири дана након позива Ема је спаковала ствари, попела се на авион за Београд и после пар сати слетела у прошлост. И ето, Ема је данас ту, у Београду већ месец дана, и била је поново срећна што је ту са својим пријатељима. Спремала се да крене за Хрватску, код Хагса, тачно после тридесет и четири године, њена жеља да га види није никада била већа. Навукла је на ноге беле сандале, узела кофер и изашла из своје старе зграде, испред су је чекали Марко и Вишња у колима. Убрзо су кренули ка аутопуту на запад.
Током пута су јој се кроз главу мотале свакојаке мисли, била је уплашена. Плашила се Хагсове реакције када ју је буде видео, и дрхтала је. Наравно дрхтање није било само резултат страха, било је ту много чега у њеној глави. Страх, срећа, срамота, узбуђење, бес, љубав, жеља. Сама је себе кривила, била је и сувише бесна на себе, на своје незрело понашање у младости, али је била спремна да тридесет година након тога све исправи. Да тридесет година након тога започне онакав живот за каквим је жудела пола века. Осећала се младом у тим тренуцима, размишљајући о даљој будућности, о годинама које стижу, које ће бити ту само за њих двоје, ту да их несебично али квалитетно троше. Већ је замишљала себе на веранди у наручју Хагса, себе како се буди поред њега опет сваког јутра, себе како га држи чврсто за руку кад год би изашли из куће, себе како сатима бесциљно прича док је он неуморно слуша, себе како га љуби, додирује и воли. Све јој је то осим овог последњег недостајало све ове године. Наплисала му је писмо извињења где је описала на четири стране њену љубав, њену глупост и себичност.
Сплит се појавио иза брда, када је Ема отворила очи. Јутро је било облачно, али не и кишовито. Отварањем очију се одмах отворио и њен свет емоција, опет су у колонама навирале све више и више. Дрхтала је све јаче држећи се за ограду брода, који се лелујао на Јадрану. Знала је да ће тај сусрет бити тежак за обоје, и није била сигурна да ли је она спремна психички, али је ипак нестрпљиво одбројавала сваки минут ка острву. А острво, острво је остало исто, ништа се на њему не мења. Куће су остлке исте, улице такође...и људи су некако остали исти, исте навике, исто понашање, само се аутобус ка селу променио. И био је зелен. Узбрдица којом су се пењали никада није изгледала стрмије и дуже. Ема је била задихана, све је брже корачала ка њиховој кући остављајући Вишњу и Марка пар метара иза себе. Кренула је лагана грмљавина, али и даље није било кише. Људи који су се нашли на њеном путу зачуђено су гледали у њу. Неких пар метара иза Еме се зачуо глас "Ема јел си то ти?!". Ема се није окретала, игноришући женски глас, трчала је право колико је могла. Напокон је била само пар корака испред куће, угледавши веранду, зелене шалоне, и старијег човека који седи испод на клупи. Сузе су кретале, осмех јој се измигољио на лице, хтела је да виче али није могла, вриштала би али је била нема. Сузе су навирале и спуштале се преко насмејаних усана. Отворила је капију, бацила ташне на траву испред куће, прескочила три степеника на веранди и угледала оне очи које није видела тридесетак година, те очи које су је прогањале читав живот. Стала је испред њега и укочила се, није знала шта да уради, смејала се и плакала у исто време, није могла да проговори ни реч. Хагс је непомично седео на клупи погледом упртим ка њој, али се на његовом лицу осмех није појавио. Више никада. Убрзо након пар секунди капци су на Хагсовом лицу су пали, глава се није помакла, и даље је била уперена у Ему. Ема је полако ухватила Хагса за руку, дрхтећи и даље, дишући дубоко и брзо. Приближила му се и изговорила: "Хагс, ја сам, зар ме не препознајеш?!". Он није одговарао, очи су му и даље биле затворене. "Хагс?! погледај ме! погледај ме! Ту сам! Опет сам ту....твоја Ема! Погледај ме!" изговарала је Ема убрзано, не смешећи се више. "Хееееј Хагс стигли смо!!!" зачуо се Вишњин глас са краја дворишта. "Погледај ме љубави! Погледај ме!" почела је Ема да га тресе. Глава више није била упрета у њено лице, овај пут је била окренута према поду. "Ухвати ме за руку! Стегни ме Хагс!!" хистерисала је Ема, тресући Хагса и даље. Почела је да плаче. Никада јој у животу толико суза није кренуло одједном. "Шта ти је Ема? Шта му радиш?!" повикао је Марко пењући се на веранду. "Хагс дошла сам! Ту сам, поред тебе! Види ме! Нећу више одлазити! Ту сам за тебе само! Погледај ме!" хистерисала је " Погледај ме кад ти кажем! Погледај ме будало! Погледај!" говорила је плачући. Клекла је на дрвени под. Муња је обасјала цело острво, након чега се и гром огласио. Држала је Хагса за руку и наставила: "Дечко! Дечко, што си такав!? Погледај ме! Молим те! Погледај ме!!! Вратила сам се! Нећу више одлазити! Обећавам да нећу више одлазити!!!". Заједно су пали на дрвени под. Марко је непомично стајао држећи се за ограду. Вишња се окренула ка мору сакривајући мокро лице. Опет се вратио бљесак пропраћен грмљавином. Зачуо се јак језиви крик. Крик толико јак да је надмашио звук грома, да га је чуло цело село, и да су птице узлетеле са грана. Пљусак је кренуо. Облаци су се спустили над морем.
Овај пут је он отишао, без поздрава, без речи, без љубави и без ње...