Ta čudesna železnica

Pored izbledelo žute železničke stanice u Plevenu su se na povetarcu njihali visoki borovi ne dajući hladu da miruje. Sunce je tog dana bilo dosta jako, kao i uvek u tom mesecu. Stanica se nalazila na severu grada pored koje se prostirala velika tržnica puna voća i povrća iz južnih delova Bugarske kao i severne Grčke. Plevenske žene su volele grčko voće više nego bugarsko, bilo je krupnije i sočnije govorile su. Muški deo populacije se pak nije mnogo bavio Grčkom, čak su malo i gajili odbojnost prema susedima. Doduše i nisu imali preterani razlog osim one stare gradske legende da je Eol, grčki Bog vetra zbog neuzvraćene ljubavi jedne plevenske grofice osudio grad na večne vetrove, i trenutnu oluju koja je uništila više od polovine grada. Oluja se ta zapravo stvarno desila pre dosta, dosta vremena, a za Eola nisam siguran, mada većina ipak veruje da je on zaista postojao i živeo u jednom selu blizu Olimpa u Grčkoj. Mladi naraštaji pak nisu mnogo obraćali pažnju na takve priče, voće je bilo voće, a vetrovi su nekad u letnjim mesecima vrlo dobrodošli. Tržnica je bila prošarena raznim stvarima, jagode su ovaj put dominirale u odnosu na zelene jabuke koje su prošle godine toliko rodile, da proizvođači nisu mogli da ih sve prodaju. Takvu grešku nisu sebi opet dopustili tako da su ovaj put grčke jagode bile tu glavne.
Stanični sat je otkucao dvanaest sati, to je bio neki prigušeni zvuk starog zarđalog mehanizma, koji je i dalje radio ne stavši još od davne 1856. kada je ta zgrada pripadala prvom akcionarskom društvu u Plevenu, a možda i na istočnom Balkanu. Stanični hol je bio više nego prazan, na šalterima je radilo dvoje ljudi, a na žutim klupama je sedela jedna starica sa kesom punom grčkih jagoda i slamenim šeširom na glavi, a pored nje mlađa devojka čudnih očiju, crvene kratke kose i više nego vitkog tela. Imala je tri narukvice, sve različite, sivu haljinu na sebi, kratku, cipele kao Doroti iz Oza samo plave, i plavu tetovažu preko cele desne ruke u kojoj je držala jednu knjigu. Gledala je u stanični sat i odbrojavala sekunde. Posle nekoliko sekundi začuo se i zvuk voza kako ulazi u stanicu. Bio je to stari voz, iz 1910te i još je radio kao švajcarski sat što bi rekli ljudi. Kao i prvog dana taj voz je prevozio ljude od Istanbula do Vidina, malog grada na obalama Dunava u kojem je postojala pak druga priča vezana za Baba Vidin zamak u blizini grada. Ali ipak na sreću meštana Baba Vida je bila bolje raspoložena nego Eol. Na stanici je odjednom bilo mnogo ljudi, užurbano su prolazili kroz hol ka izlazu iz zgrade. Starica sa jagodama je nestala u svoj toj gužvi, dok je mlada devojka vitkog tela i dalje sedela na klupi, posmatrajući ljude kako prolaze, grebući noktom desne reku po knjizi. Vraćala je pogled sa svake osobe koja je izašla iz stanice na sledeću koja je dolazila sa perona, gledajući ljude uglavnom u noge posmatrajući njihov hod. Slušala je korake. Ženski grublji glas se oglasio iz zvučnika sa plafona zgrade: „ Međunarodni voz za Vidin stoji na drugom koloseku i kreće u dvanaest časova i dvadeset minuta, pozivamo sve putnike koji putuju ovim vozom da se ukrcaju na isti. Obaveštavamo još putnike da je pušenje u holu stanice zabranjeno dok se vozovi nalaze u stanici“. Malo po završetku ovih obaveštenja se hol stanice opet ispraznio, a devojka je i dalje stajala na istom mestu, i zurila ponovo u sat na zidu. Brojala je sekunde tako par minuta kada se glas opet začuo sa plafona: „Regionalni voz za Varnu preko Razgrada pristaje na drugi kolosek. Kreće za Varnu u dvanaest časova i pedeset minuta. Obaveštavamo još putnike da je pušenje u holu stanice zabranjeno dok se vozovi nalaze u stanici“

Ivet je bilo njeno ime. Rođena je u Plevenu 1955te , i tada je imala dvadeset i šest godina. U Plevenu je živela sa ocem i bakom. Jordan, njen otac je bio Plevenski trgovac, iz poznate trgovačke porodice koja se još u devetnaestom veku doselila sa Crnog mora u Pleven. Baka Donka je bila čudna jedna žena, nikada nije radila, bila je domaćica i kako je Ivet zove Čarobnjak. Baka Donka je verovala u magije i vradžbine, i bila je uvek uverena u to da je ona pravi majsor za to kakve nema izmedju Crnog i Jadranskog mora. Ne retko je pretila ljudima koji su joj se zamerali svojim moćima, i često izvodila razne rituale u svojoj sobi na spratu. I naravno, baka Donka je posle muževljeve smrti nabavila crnu mačku, Astrola. Jedna veoma zla mačka koju Ivet nikada nije volela. I niko u okruženju nije verovao baka Donki, niti se niko nije preterano družio sa njom. Ponekad bi je mnogi i ismevali rugajući se njenim idejama i pričama. Ipak Ivet je nju više nego volela, i sve te priče koje joj je baka svojevremeno pričala imale su veliki uticaj na njen život. Prosto ih je volela. Ono o čemu Ivet nikada ne priča to je njena majka, koju od svoje 13te godine nije videla. Ona sada živi i radi u Amsterdamu, mada je verovatno sada već prestara za svoj posao. Ivet je tako od tatinih para uvek putovala po Bugarskoj i okolnim zemljama upoznajući razne ljude, pre svega momke, sa kojima nije nikada nalazila zajedniču crtu koja bi ih barem neko vreme držala zajedno. Tako je Ivet za to vreme svoga života promenila dosta momaka, isprobavajući ih kao cipele u nekoj Plevenskoj radnji, ne bivši nikada zadovoljna ishodom. Tu osobinu je valjda poprimila od svoje majke. Oduvek je Ivet nakon bakinih raznih priča čekala onog pravog, nešto kao princa na nekakvom konju.
Ivet je ustala i krenula ka drugom peronu, a za njom su krenuli i jedna žena plave duge kose kao i stariji muškarac sa punom kesom grčkih jagoda. Zajedno su ušli u treći vagon od njih pet. Ovaj voz za Varnu je bio noviji, proizveden 1975te u Ukrajni, bio je jedan od boljih u istočnom bloku iako je baš taj voz pre dve godine iskočio iz šina ali bez teških oštećenja niti ljudskih žrtava. Baba Donka je tada bila u vozu, krenula je za Pleven iz Varne. Naravno baba Donka je svima pričala kako je voz spašen i ti ljudi u njemu samo zbog nje jer je u momentu kada je voz izgubio kontrolu ona pozvala u pomoć četiri planinske device, znane još i kao gorske vile u južnom delu Bugarske. I baba Donka ih je poznavala i oduvek želela da nakon svoje smrti postane peti njihov član, iako je dobro poznato da je baba Donka bila sve samo ne devica. Ivet je ušla u kupe 57 i sela do prozora, preko puta jedne male devojčice koja je kraj sebe držala veliki kavez sa žutom pticom, nalik gavranu. „ lepa ti je ptica“ izgovorila je Ivet, smeškajući se devojčici preko puta. Devojčica je skrenula pogled sa prozora ka njoj, pogledala je u oči, uzvratila osmeh i odgovorila „Teut je samo čudan, on se to samo prerušava“. Ivet se nasmejala i pogledala ka stanici kada je u trenutku čula sirenu koja je oglasila polazak voza. „Tvoji roditelji su sigurno tu negde?“ upitala je Ivet devojčicu. Devojčica sa pticom je bila relativno mala, izgledala je kao da ima nekih 10 godina, potšišane crne kose, sa naočarima na glavi, kariranom suknjicom i plavim džemperom. Pogledala je u pticu pa u Ivet rekavši „Putuješ samo sa knjigom? Tvoj prtljag je sigurno tu negde?“. Ivet se opet nasmejala, na tren otvorila korice knjige, prešla rukom preko prve stranice i izgovorila „U knjizi se nalazi dovoljno stvari koje su mi potrebne“ zaćutala je gledajući Pleven kroz prozor kako izmiče polako za vozom. Ptica je u kavezu stajala nepomično i gledala Ivet sve vreme. Udahnula je duboko i opet skrećući pogled na pticu upitala je devojčicu „koja je ovo ptica? Liči na gavrana...“. „Da to je gavran, Teut je moj mali gavran, uvrnuti gavran, čudak“. Osmeh se ponovo našao na licu Ivet koja je kroz smeh i nevericu promrljala „Ali gavrani su crni, crne boje zar ne? Ofarbala si ga?“. Stavila je knjigu na policu kraj prozora. Devojčica se osmehnula, opet pogledala u pticu i rekla „Ne, rekla sam da je čudan. Teut uvek obično poprimi boju nekog predmeta koji mu se svidja, u ovom slučaju to je bila stanična zgrada u Plevenu, video ju je kroz prozor. Obično se vrati brzo u crnu ali verovatno te se sada stidi, kada je neko tu veoma je stidljiv“. Ivet je napravila začudjenu facu spustivši obrve i celu glavu, i opet joj se osmeh vratio. „ Da, stidljiv kažeš? Nisam znala da ptice menjaju boju“ pričala je smešući se i misleći u sebi da je preko puta nje sedela jedna veoma luckasta i čudna devojčica sa još čudnijom pticom. Onda ju je upitala „A kako ti je ime? Koliko imaš godina?“. Devojčica je namestila kosu, škripeći svojim sandalama po podu je rekla „Nerut mi je ime, po mojoj prababi iz Sofije, ona je bila prelepa, bila je princeza. Imam pedeset sedam godina, i da... nisam odgovorila, roditelje nemam, sama putujem. Sama sa pticom. Teut i Nerut, sami osvajaju svet!!“. Ivet je zaćutala, i posle par sekundi skrenula pogled na stranu, opet ka prozoru. Ova devojčica je zaista čudna, sama, pomislila je Ivet. Gledala je šumu kako proleće kraj prozora zabrinuto, bila je zabrinuta za devojčicu koja putuje sama, i još izmišlja priče. Htela je da pozove konduktera i skrene pažnju na nju, da pozove policiju. Tada ju je u mislima devojčica prekinula: „Ne, ne izmišljam. Nemoj da misliš da izmišljam. Sama sam, sama sam od kada su mi roditelji umrli, i ovakva sam od kada znam za sebe. Ovakva sam od svoje jedanaeste godine, a pogledaj me sad, imam pedeset sedam...“. Nerut je krenula suza iz oka, nastavivši „ I putujem sa ovom čudnom pticom, idem na dekino imanje ovde još malo, u okolini Polskog Kosova. Imao je zamak, veliki, sam ga je sagradio. Kada sam imala jedanaest godina ja i moja mama smo krenule na odmor kod deke, i Teut je išao sa nama. To leto je bilo više neko čudno, moja mama je sve vreme bila čudna, zabrinuta, i osećala sam to. Pitala sam je par puta šta joj je ali mi nije odgovarala, ali sam je jednom čula kako iza kuće priča sa nekim i govori mu kako su se tada neke veštice posvadjale, i bilo mi je čudno, nikada nisam verovala u te priče, te veštice i vradžbine, sve do tada...“. Ivet ju je gledala začudjeno, slušala je svaku njenu izgovorenu reč iako je htela da ignoriše to dete. Znala je da priča gluposti ali ipak ju je slušala jer to je bilo ipak dete. Deca imaju bujnu maštu pomislila je, i nastavila je da sluša devojčicu pažljivo, vrativši osmeh na lice. Žuta ptica je i dalje gledala Ivet ne pomerivši se. Devojčica je neumorno pričala „ Vratila sam se u kuću kada sam sve to čula, i nisam mnogo obraćala pažnju na to. Sve dok tog dana kada je mesec ostao dugo na nebu i ako je sunce odavno izašlo. Znaš, tog dana...“ devojčici je krenula još jedna suza „...tog dana se dogodila nesreća u blizini Polskog, izleteo je voz iz šina koji je išao iz Varne, na istom mestu kao i pre dve, tri godine, sećaš se te priče?“. Lice Ivet se stalno menjalo od osmeha, čuđenja i ostalih grimasa. „Da, sećam se, dobro se sećam..“odgovorila je Ivet. „E pa vidiš, tu nesreću su kako sam posle saznala izazvale neke veštice ili kako već one sebe nazivaju Nimfe. Bile su gadno ljubomorne na moju mamu, i to nisam ni znala...moja mama je bila nimfa, ceo svoj život ali mi nije pričala. Bila je pre tog leta sa nekim Tanatosom, bogom smrti za koga ja i dan danas ne znam ko je, nisam ga upoznala. I svi su tada pričali da Tanatos voli mlade devojke, da spava sa njima i na kraju ih ubija i vodi na onaj svet. Sve sam ja to posle tog leta saznala. E pa moju mamu nije, ostavio je u životu i to niko ne zna zašto“. Ivet se uživela u celu tu priču, čudeći se kako mala može da izmišlja toliko. Razmišljala je u sebi da nije to možda neka njena omiljena priča za koju ona nije čula... Naslonila se na kolena nastavljajući da sluša Nerut. Nerut nije stajala: „ U toj nesreći je poginulo pedeset sedmoro ljudi, moju majku su ubili a mene osudili na večito telo jedanaestogodišnjeg deteta kako nikada ne bi mogla da imam srodnu dušu, momka i muža. I evo mene same sad, sa Teutom...ni on ne stari ali bar menja boje“ nasmejala se Nerut na tren, brisući suze sa lica. Ivet se toliko uživela u priču da je počela da veruje skoro u nju. Pitala je „ a ko je ubio tvoju majku? Ko je bacio te čini na tebe? One ljubomorne nimfe? Zašto? Zašto su bile ljubomorne?“. Devojcica je prekrstila nogu i odgovorila „ Da, bile su ljubomorne na moju mamu jer je spavala sa Tanatosom, a on valjda nikada nije hteo da spava sa njih četiri.On je bio njihova večita ženja, čak su i bile spremne da ih Tanatos ubije posle tog čina“. „Bilo ih je četiri?“ upitala je Ivet. „ Da, četiri gorske vile, ostale su posle toga zauvek device, jer ih niko nije hteo...i umrle su tako nekoliko godina kasnije“ odgovorila je Nerut. Lice se na Ivet uozbiljilo i na tren zgrčilo. „Čekaj, oćeš da kažeš da su tvoju majku ubile četiri planinske device?“ promrmljala je Ivet. „Nažalost da, njih četiri...a ti znaš za njih? Odakle znaš za njih?“ devojčica je radoznalo upitala i približila svoje lice Ivet. Ivet je obuzeo trenutni strah i zbunjenost. Gledala je u devojčicu pa u pticu, nije mogla da veruje šta je čula od te devojčice. „A odakle ti znaš za te četiri device? I odakle ti uopšte ta priča? Gde si je pročitala? Gde si čitala o četiri planinse device?“ nervozno je pitala Ivet. Devojčica se namrštila, stegla desnu šaku i povikala „ Zar ti stvarno misliš da te ja lažem? Da pričam priče? Ja sam ti ispričala svoj život a ti mi ne veruješ!?“. Ivet je krenula ovaj put sa istim tonom kao devojčica „Da!! I više nego očigledno je da pričaš neku priču, neku priču koju je verovatno i moja baba Donka negde čitala. Svašta, ma ko još može da veruje u to? U te vile, bogove i svaštarije? I gde su ti roditelji?“ Ivet se nakon toga brzo smirila i shvatila da priča sa jednom običnom devojčicom koja izmišlja priče i igra se sa njom. Nerut se okrenula na drugu stranu i nije želela da razgovara više sa Ivet, stavila je noge na sedište i prislonila glavu na kolena. „Izvini Nerut, bila sam loša prema tebi, ja sam samo dovoljno odrasla i ne verujem u te priče, ali sam i ja kao mala verovala u njih, moja baka mi ih je stalno pričala. I razumem tvoju priču, i lepa je. Zanimljiva je.“ Govorila je Ivet spuštenom glavom kao da se stidela sama sebe, i toga što se raspravlja sa jednom jedanaestogodišnjakinjom. Voz je krenuo da usporava, ulazili su polako u Polsko Kosovo. Njih dve su par minuta ćutale u kupeu, kada se na vratima pojavio bračni par. Žena osrednjih godina je pogledala u devojčicu i poviknula „ Linda ajmo srce, silazimo sada, stigli smo u Polsko, ajde! Tata i ja te čekamo kod izlaza, nosimo kofere“. Devojčica je poskočila , pogledala kroz prozor da se uveri da su u Polskom, uzela kavez koji je skoro bio veći od nje i krenula ka izlazu iz kupea. „Drago mi je da smo se upoznale“ prošaputala je devojčica. Ivet se osmehnula, i odgovorila devojčici „ I meni je drago Linda da smo se upoznale, lepo se provedu u Zamku“. Ivet je nastavila da se smeje sama sa sobom, mašući glavom levo desno. Mislila je na baka Donku koja ja isto imala tako čudne priče uvek, kao da su iste knjige čitale. Moraću da pitam baka Donku gde je to ona čitala o četiri planinske device pomislila je. Voz je polako krenuo iz stanice kada je pored prozora proleteo gavran, ovog puta sivi, sivi kao njena haljina. Bio je identičan kao Teut. Ivet se zalegla sama u kupeu i nastavila putovanje gledajući malu reku koja je pratila prugu ka Varni.