Hugs – једна споредна прича (део пети)

Пролеће је одавно стигло и донело нови почетак у животу Хагса и Еме. Тај почетак је уследио након зиме која је тада управо прошла, након оног позива који је променио много што шта у Хагсовом животу. Након сликарског конкурса који му је такође променио живот. Хагс је већ два месеца радио слике за једну галерију у Љубљани која такође издаје свој месечни магазин који се бави сликарском сценом Балкана. Радио је хонорарно, али је добро зарађивао. Ема је пак радила у једном кафеу на плажи, недалеко од њихове куће, била им је менаџер и пословођа. Нова кућа је стајала на једном избоченом брду на североистоку градића, дрвена веранда испред куће је била окренута право ка мору. Кућа је била ниска, приземна, мала, са по два прозора са обе стране веранде, на којима су биле плаве ролетне и дрвене саксије са цвећем. На веранди је Хагс не ретко седео и сликао увек нешто на платну, а Ема поред њега са чашом вина у руци гледајући према пучини, ноћу у звезде. Ти први месеци у новом граду и новој кући су били за њих двоје чаробни, уживали су у сваком заједничком тренутку, певали су испред куће, купали се ноћу у мору, јурили по плажи, спавали на њој, одлазили сваке суботе у биоскоп, спремали заједно специјалитете од рибе, и сваки минут им је био испуњен. После пар месеци Ема се помало променила, није више била толико расположена и осетила је велику празнину у себи, почео јој је много недостајати Београд, мама, Вишња и остале ствари које су биле део њеног живота до пре пар месеци. Нерасположење је долазило у таласима исто онако како је море наносило одваљене гране понекад на обалу, али брзо су бивале назад у море одвучене. Тако је и нерасположење почело да се временом губи, долази, и опет губи, све своје негативне фазе је пребродила уз помоћ Хагса. Ни Хагс није био лишен таквог расположења. И њему је град у коме је живео доста недостајао. Пар пута су њих двоје причали како би требало ипак да се врате у Београд, и да је ово била само пролазна идеја да се преселе у друго место, али су увек ипак остајали у нади да ће такво расположење проћи и да им је нови живот ипак диван и чаробан. И живели су тако у тој кући, једно поред другог, без много пријатеља, без оних правих људи око себе. А то их је све чешће убијало.
Хагсов живот у тој кући како је све више старио није био исти. Мењао се. Губио. Ствари о којима је мислио су се мењале, ствари којих се сећао су нестајале. И она је полако губила простор у његовим мислима, њен лик је све више задирао у маглу његовог сећања. Хагс није више могао да се сећа Еме као пре, престао је са њом и да разговара временом, упражњавајући то време са још неком испијеном чашом вотке. Памћење га је често напуштало и враћало се, а било му је тек педесет и пет година, за који месец. И био је свестан да је полако губи, да више није у стању да је задржи за себе и у себи. Туга му је била све присутнија на лицу, које се тих година баш мењало, старило. Нервирао се тако данима, месецима покушавајући да мисли на Ему и врати њен лик у поре своје свести, али болетс је била јача од тога, све до једног дана када Хагс више није могао да се сети њеног лика. Није више била ту. И безуспешно је некад када је био свестан покушавао, али није вредело, Ема је ипак спаковала своје кофере и отишла. После тога Хагс је остао сам самцијат на овом свету, без игде иког, без људи, без сећања, наде и љубави. И то је све ово време потајно желео.



Хагс је тог лета требао да иде за Љубљану као млади сликар из жупаније у којој је живео, и требао је са њима да представи своје радове у Хамбургу, Ротердаму, Лондону и Лисабону. Био је срећан јер је то био први наступ, прво излагање својих радова пред међународну публику. И кренуо је пут Љубљане. Ема је остала у Хрватској са својим може се рећи полу добрим расположењем. Само пар дана пре него је Хагс кренуо, њих двоје су се свађали, а то није била реткост у последој години. Пар месеци након пресељења све је кренуло низбрдо у њиховом животу, али они су несебично покушавали да врате све у ред, да не обраћају пажњу на све чешће проблеме и свађе. Ема је имала контакт са једним дечком из Београда, кога је упознала у бару где је радила. И Хагс није знао за њега, све до тих пар дана пре него је кренуо за Словенију. Јавио се на Емин телефон када га је она заборавила код куће. Али Ема га је убеђивала да ту нема ништа више од обичног другарства и дописивања, али на питање зашто он то није знао све време, она није дала одговор. Остало је на томе.
Њему је на турнеји било добро, у почетку забавно, занимљиво али касније и не баш толико. Покушао је да ужива у својих пет минута. Упознао је мноштво људи сличних интереса, обишао градове у којима је имао изложбе, уживао у свим сегментима туђих култура. За то време турнеје по Евпопи, Хагс се са Емом чуо два пута, први пут дан након што је отишао, и једног поподнева из Ротердама када су причали око сат времена, и изгладили своје односе преко жице. Касније ју је пробао назвати из Лисабона али се није јављала, јер је вероватно радила тај дан. Недостајала му је све више, из дана у дан без ње, и једва је чекао да се врати и угледа, загрли и пољуби. И да јој се извини на смуњи коју је гајио према њој, и на неповерењу. Било му је жао што ју је напао онај дан када се јавио на телефон, и желео је да јој се извини и искупи.



Лет за Сплит је каснио сат времена и петнаест минута. На сплитском аеродрому је било паклено вруће, око 40 степени целзијусових, плус онолико колико крију. Хагсу се зној сливао са лица док је стајао за шалтером задуженом за залутали пртљаг, два његова кофера су одлетели негде другде, и Емин поклон са њим. „Јавићемо вам чим пронађемо ваше ствари“ љубазно је изговорила запослена на шалтеру, и одмах затим узвикнула „Хвала на разумевању, довиђења!“. Хагс се окренуо, кренуо према излазу, таксијем се спустио у градску луку одакле су се људи одавно завукли у хладовину. У луци је стајао брод на који се убрзо Хагс укрцао, знојећи се све више. Био је узбуђен што ће видети Ему, након дуго времена, желео је да се извини и само загрли, и да јој каже да је воли. Да је никада више неће напуштати и ићи негде без ње. И нервирао се због залуталог пртљага и поклона који је спремио за њу. Море је било мирно, и брод је за непуних два сата стигао до острва. Са прамца Хагс је одмах угледао њихову кућу, зелену клупу испред ње и прелепе винограде у позадини. Обрисао је кратким рукавом своје чело и упутио се ка кући, узбрдо, без кофера. Осмех му је испунио уморно лице, све је брже ходао. Сунце је стајало високо на чисто плавом небу, упирући право у Хагсово лице. Под веранде испред куће је зашкрипела, кренуо је руком ка вратима, међутим врата су била закључана. „Емааа! Отвори прелепа!!“ У кући је било тихо, нису се кораци чули. Лупио је руком још два пута у врата, и онда се осмехнуо. Био је петак, и Ема је радила на плажи. Кренуо је трчећим кораком ка плажи, јављајући се Сори, првој комшиници, јединој лезбијки у том месту. „Ема!!?“ повикао је улазивши у кафе, Дане, где је Ема?“ упитао је шанкера, гледајући лево десно по кафеу. „Није ту Хагс, отишла је. Зар није са тобом?“ Дане га је упитао бришући чаше. Хагс је погледао у шанк као да није чуо одговор шанкера. „Где? Где је отишла? Па није са мном, ево ја сам управо дошао са пута“ рекао је смејући се гледајући га овај пут у очи. „Овај...не знам, није ми рекла. Ема је дала отказ, још пре пар дана и рекла је да иде са тобом, и то је било то...ујутру већ није била у граду“ изговарао је хладнокрвно и даље перући чаше. „Не разумем ништа, ок, хвала ти! Видимо се!“ окренуо се Хагс трчећи опет ка кући. Није му било јасно где је Ема отишла, размишљао је да није кренула код њега да га изненади, није ваљда Ема сада у Лисабону тражећи њега. Нису се можда заобишли. А можда је и код маме отишла у посету. Узео је телефон у руке, трчећи ка кући окренуо је њен број, али број је био недоступан. Узео је кључ из задњег џепа, и отворио врата, закорачио је. Било је врело и загушљиво унутра. Сви прозори су били затворени. „Ема?!“ покушао је још једном, па опет „Ема!?“. Ушао је у њихову собу, све је било на свом месту, кревет затегнут са сада већ мало увелим црвеним ружама поред кревета. Све је било сређено. Затим је тркнуо ка трпезарији која је била такође лепо сређена и уредна. Светлост је пробијала полуотворене шалоне на прозорима. На столу је стајала испијена шољица кафе са отиском црвеног ружа на њој, а испод ње бели савијени папир. Хагс је удахнуо, отворио прозор широм сео на њега и отворио папир.

„ Дечко,

Моја гарда је посустала и изгубила бој,
Мој вагон је искочио са шина,
Мој живот не заслужује више твој,
Моје срце више не зна да куца, у грудима тишина.

Грешку правим већ који пут,
Да будеш жртва њена ја то не желим,
Из ока сузе, у мислима мук,
Овај бедни живот ја не знам да делим.


И глас твој ће ми одзвањати ноћу,
И име твоје вечно на уснама ће бити,
Али да будеш срећан без мене то хоћу,
Зато ћу се од тебе сада скрити.


Проклињем дан овај и све на мени, на пут да ме тражиш не крећи...



Волела сам те
Волим те
Волећу те

Ема"

Хагс је преклопио папир, вратио на сто. Светлост се полако одбијала од његових очију. Кренуо је лаганим кораком ка улазним вратима, отворио их и овај пут мало гласније покушао "Емааа?!". Тај покушај је био и последњи. Птице су се разбежале, пар људи окренуло ка њему, а тишина уселила полако у његов живот.