Још увек лаж

Још увек те нема. Још увек ниси ту. Још увек седим сам. Још увек сам остављен. Још увек лажеш себе. Још увек лажем себе. Још увек си тамо. Још увек он је тамо. Још увек си иста. Још увек она незрела. Још увек она тврдоглава. Још увек не размишљаш. Још увек не признајеш. Још увек га лажеш. Још увек ме лажеш. Углавном, све је лаж. Још увек те волим.

Опет се присећам свих оних речи твојим уснама изговорених, оне вечери на стрмој улици покрај Дунава. Било је хладно, асфалт је био хладан. Пријала ми је хладноћа. Она на кожи, не она испод ње. Изашао сам због тебе, јер си као и увек то радила пред свима. Крила се, претварала, лагала. А та лаж је пролазила код свих, само није код мене. Да те гледам како то радиш нисам хтео јер те познајем више од тога. Више од свих њих. Седео сам ипред на хладном асфалту, у мајици кратких рукава, и плавим исцепаним фармеркама. Скоро пун месец је стајао високо на небу. Звезда није било те вечери. И он је стајао сам. Без игде икога. А ти? Помислио сам да те је баш брига. Помислих да глума уствари и није глума, да те уствари ја и не познајем. Да сам био са другом девојком. Да сам волео другу, бољу, нежнију. Али нисам се преварио. Изашла си. Запутила се ка мени. Позвала ме да устанем. Нисам те ни погледао, наставио сам да седим на улици. Говорила си ми да се не глупирам, да се вратим у кућу, да је хладно. Гледао сам у месец. Био сам уморан. Уморан од целог тог дана, од пешачења, људи, тебе и твојих лажи. Убрзо си одустала са позивима. Гледала си ме у очи и покушавала нешто да ми кажеш. Крајичком ока сам те посматрао. Усне су ти подрхтавале, покушавала си да нешто кажеш. Заиста нисам требао тада разговор. Посебно тај истрошен, знам га напамет. Више би ми значило да си села крај мене и ћутала. После пар минута си то и урадила, села си до мене, али си прекинула ћутање. Кренула си своју причу. Добро знаш коју. Усне су ти се неуморно померале, док ме овог пута у очи ниси гледала. Само би понекад у паузама бацила поглед на мене. Речи су само падале на онај хладан бетон, јер их ја нисам слушао. Загрлила си ме. Ниси имала шта да кажеш, ништа осим познате приче. Волела си ме, и знала си то. Ја нисам. У сред твог монолога су ми се очи засијале. Када си видела кап како клизи низ мој образ стала си. Заћутала. Та кап није кренула због твојих речи, због те приче, кренула је због твоје близине, загрљаја и гласа који и дан данас чујем. Узнемирила те је. Покушала си опет да причаш, да ми говориш, да ме убеђујеш, правдаш се. Глас ти је све јаче подрхтавао. И моје ћутање је подрхтавало. Тада више ниси имала превише реченица. Нит си имала шта да кажеш, нит си могла то да урадиш. Стегла си ме руком чврсто око тела. Узвратио сам овај пут загрљај, а и рекао пар речи. Хладан асфалт испод нас је упио пар капљица са наших лица. Није ми било више хладно. Све до сутрашњег дана...