Pacovi ipak kolo vode

Zanemario sam pisanje već mogu reći nekih mesec dana, a to mi nikako nije bio cilj u predhodnom periodu. Imao sam želju da pišem što više mogu, da vežbam, kritikujem. Najlakše je valjda kritikovati, ali ko je iskritikovan, valjda je to i zaslužio. I ja svakim novim tekstom očekujem oštre kritike onih koji čitaju, ali pošto se moja trenutna publika odnosi uglavnom samo na moje prijatelje, poznanike i ostale blogere, kojima je ponekad i neprijatno da kažu nešto loše o lošem, moraću da sačekam neutralne. Hoću takođe napomenuti da sam za ovo nepisanje i imao neki izgovor, relativno. Važno je da su mi rečenice opet na ekranu, i da opet pokušavam ponešto iskucati.

Kao i većina mladih ljudi koja mašta o tome da napusti ovu državu u kojoj je za uspeh potrebno imati debelu vezu, malo više novca, profuranog taticu, manjak moždanih ćelija, telo na prodaju, ili dovoljnu dozu arogancije i bahatosti, tako sam i ja par puta imao neke silne ideje. Jer znate, kad brod tone, pametniji miševi beže sa njega, a oni malo gluplji ostaju da i dalje grickaju trulež. Izgleda da smo mi i dalje ovi što grickaju. A i previše se namnožilo pacova, pa nama manjim glodarima ponestaje prostora. Ovog puta sam hteo da skočim sa broda i plivam malo južnije, tamo gde zime nema, ni za novčanik a ni kao godišnje doba. Bar tako kažu oni koji su se domogli obale. Pokušao sam da skočim, ali mi nisu dali. I nagovestio sam im da neću prestati. Skakaću ja i dalje, te ću im se jednog dana izmigoljiti i dospeti u to more. A na meni je onda da samo što brže i što bolje plivam. Obala je tu. Čeka me.

Stotine naših ljudi se već snašlo u Emiratskoj avio-kompaniji. I ne žale se. Ne smetaju im ni arapi, ni beton, ni pesak, ni kič, ni azijati, ni pedeset stepeni, ni daljina od kuće, ništa im ne smeta. Shvatam. Mnogo je manje loših strana života tamo nego ovde valjda. Mada kažu da smo lideri u regionu. Kuku majko, kako li je onda Makedoncima, Rumunima i Bugarima kada je nama ovako. Ne želim ni da znam. Sa našeg dvora nam uporno stižu poruke da ne idemo, da ostanemo, da će biti posla, da će biti bolje i tako dalje i tako bliže. Po svemu sudeći izgleda da je samo i tako dalje, i dalje, i dalje. Jer to bliže ne vidim, nema ga ni durbinom gledano. Pesimistički jel da?! A učili su me od malih nogu da je optimizam najbolja ljudska osobina, i pazite, ja i jesam optimista. Ovo što ste do sada pročitali su samo činjenice, trenutno stanje. Ja se i dalje nadam, i nadam, i nadam, i nadam... a te kritike, s vremena na vreme, to mora tako. Imam slobodnog vremena na pretek, a pivo ispred zgrade ne pijem. Ne volim pivo. A da svaki dan ločem votku, ne ide. Skupo je. Što se tiče malo pre spomenutih Emirata, zbog njih sam i prestao da pišem zadnjih mesec dana. Totalno sam se zaludeo odlaskom u Dubaji. Ali eto, ne daju dušmani! Ostajem ovde do daljnjeg da se borim protiv pacova. Ako ništa onda barem ovim uzaludnim rečima. Ili da pred njihovu jazbinu razapnem šator kao studenti, pa možda nešto i postignem. Samo ne znam koji mi je cilj? Za šta da se borim? Za šta pre? Da uzmem sve probleme u obzir, kampovao bi do svoje četrdesete tu ispred jazbine. Ali kada razmislim bolje o tome, mislim se da šator ipak razapnem ispred ambasade Ujedninjenih Emirata, valjda su oni humaniji te neću morati dugo da gladujem.

Nastavljam dalje sa svojim fakultetom. I pored malih pacovčića koji su i tu ustanovu okupirali. Jedva čekam da ga završim, i ako vam mogu reći da volim pojedina predavanja, i kvalitetne ljude u manjini. Svakim danom dobijamo neke nove mogućnosti sa kojima stremimo napred. Mogućnosti koje će nam održati dalji kurs, našeg klimavog broda. Samo je važno da zgrabimo sve što nam se pruža, i damo sve od sebe da u tome i uspemo. Pa i ako uspemo, moramo se paziti pacova, koji kao što znate, uspeh ne opraštaju. Jer do sledeće prilike da skočimo, moramo preživeti...