Skriveni

Sivo bela četvorospratna zgrada je tad bila koliko ja mogu da se setim, sa terasama duž cele zgrade omeđanim visokom metalnom ogradom. Zgrada stoji i dan danas, nadam se u boljem stanju nego tada, zavučena, šćućurena, negde kod Autokomande, odmah tik uz šine gradske železnice. Veliko dvorište ispred je bilo pravi raj za onu decu koja su se u njemu igrala. Ništa posebno, pesak, klackalica, jedna ljuljaška i tobogan, sasvim dovoljno za njih stotinu koliko ih je otprilike tad bilo u zgradi. Unutrašnjost zdanja nije ni malo bila bolja, sivilo je uglavnom ono što vas dočeka na ulazu. Odmah pri prvom koraku imate onaj čudan osećaj, osećate krivicu za nešto što niste vi uradili, za nešto što vi ne možete promeniti, ili pak možete. Osetite se kao surovi član surove ljudke zajednice, nespreman da pomogne, nespreman da podeli ono što ima. Ustvari, imate veliku tremu od samoga sebe. Na trećem spratu situacija je malo blaža, šarene igračke razbijaju monotonost sivila, i polako ubijaju vašu tremu i osećaj krivice. Nalazite se u hodniku koji deli boksove u kojima se nalaze deca najrazličitijih uzrasta, od njihovog zajedničkog toaleta, kupatila, kuhinje, i sobe za sestre, vaspitačice i ostalo osoblje. Odmah nakon izlaska iz lifta nam obično prilazi jedna od vaspitačica, pozdravlja nas, uzima kese pune slatkiša i stare garderobe i sa nama ulazi u jedan od boksova. A unutra kada uđete opet se vraća onaj osećaj iz prizemlja, ali dosta jači nego pre par minuta. Ugledavši tridesetak dece u prostoriji obuzima me strah. Nije to isti osećaj kao kada ugledate tridesetak dece u parku ispred vaše zgrade. Ta deca imaju drugare, imaju kuću, roditelje, svoje igračke, knjige, ljubav i ono što ovoj deci najviše nedostaje, pažnju.

Jedna devojčica u plavoj umazanoj haljini sedi na podu i igra se barbikom koja nije imala jednu nogu. Plavooki dečak se otima za autić sa jednim drugim buckastim dečkom. Milena, prelepa devojčica iz jedne romske porodice živi tu sa još tri sestre. Devojčica sa kratkom podšišanom kosom sedi kraj ormarića udarajući glavom od vratanca. Uvek to radi kako kažu, i stvarno ne znam da li su pokušali da je odvrate od toga. Slinavi Marko, dečak koji je nađen u kontejneru u Kuršumliji ovaj put se i ukakio, nije mogao da sačeka kolektivni odlazak u toalet. Tri malo mlađa dečaka su skakala po krevetima, jureći se valjda, dok je nekoliko dece konstantno plakalo. Mali Boris je već bio kod nas, vukao me za rukav, pričao nešto nekim svojim jezikom, nisam ga razumeo. Mislim da je želeo da se igram sa njim. Imao je 5 godina. I nisam se igrao sa njim, stajao sam uplašeno tamo gde sam i bio, posmatrao ih zabrinuto, želeći što pre da napustim zgradu. Kada su ugledali kesu sa slatkišima, svi su se velikom brzinom našli ispred vaspitačice. Ovaj put se nisu otimali za autić ili neku igračku, ovaj put su se otimali za što bliže mesto kesi.
Što sam više puta dolazio kod njih, sve više sam se opuštao. Kako je proleće uveliko u toku, deca su se igrala napolju, a ovaj put i ja sa njima. I ako većina njih nije znalo da priča, nekako smo se već sporazumevali. Bili su srećni kad god bi im došli u posetu, kad god bi im doneli nešto da pojedu, nešto da obuku, a najviše bi bili srećni kad bi bilo ko od nas pružio trenutak pažnje koju nisu imali. Ostavljeni od strane roditelja, ceo svoj život provode u toj zgradi i u tom dvorištu. Nemaju nikog i ništa. Na drugu decu i ne gledaju kao na drugare, već često kao na konkurenciju i višak.Totalne su individue, izolovani od društva. Tu su jer moraju tu da budu, i čekaju...čekaju da neko dođe kao što smo mi dolazili, čekaju da jednog dana vide nešto dalje od te ograde, čekaju da ih neko možda jednog dana primi u svoj dom i porodicu. Ispraviću se, ne, oni ništa od toga ne čekaju. Oni zapravo i ne znaju za to, oni ne očekuju od ljudi, od druge dece i od života. Ništa. Oni zapravo i ne shvataju zašto su tu, u toj zgradi, u ovom gradu i na ovoj planeti. I niko im to neće tamo ni objasniti...oni samo znaju da su tu...
Danas kada ih se setim osmeh mi se pojavi na licu. Srećan sam što sam ih upoznao, i srećan sam što sam im možda ulepšao par sati u životu. Takođe sam srećan što sam kao mali imao prilike da vidim kako druga deca mogu da žive. Oni vam skrenu pažnju na to da vi ustvari imate sve što vam je potrebno, da ste vi ustvari zadovoljni i srećni, i da treba ceniti sve ono što vam je pruženo, ono što već imate. I ako budete imali priliku da ih posetite, pružite nešto materijalno ili malo pažnje, uradite to! A što se mene tiče ja sam spreman da uradim to opet, sam ili sa vama. I ako neko želi, možemo da se organizujemo, izdvojimo jedno popodne i podelimo mrvicu vremena sa njima. Njima će značiti,a vama još više.

Zvečanska 7, Beograd