Pokondirena tikva i njene izlučevine u vidu sitne dece

Štancanje dece je počelo bivati in. Deca su na sve strane, ali i njihovi roditelji. Bez malo blama. Trudnjače se gradom šepure, nije ih sramota da stomakom pokazuju šta su činile pre devet meeci. Parkovi su puni sitne gamadi koje se množe kao dizenterična ameba u štrokavoj vodi. Nakon 2005. godine, postalo je normalno obnavljati zajednicu Srbije, a u opravdanju da se radi o borbi protiv nekakvog novog neprijatelja pod nazivom 'bela kuga'. Svi se reprodukuju, i oni kojima bi to valjalo dozvoliti, ali i oni kojima bi socijalno oduzelo odojčad i bez da im zakuca na vrata. Ovaj je tekst o sitnoj deci. Oni koji se istih plaše neka momentalno napuste stranu, ugase tab i otvore neku drugu stranu. Ovaj tekst nema veze sa time češljam li se ja, ili ne. Dolazak sitne dece, u moj prostrani dom, obeležilo je početak omanjeg horora kome je jedino falilo neki od elemenata zombija, besnih prasadi ili naopakih đavoljih ptica koje prenose cirozu mozga, tremor nosa ili tahikardiju tankog creva. Oni su došli. Strah je mojim kostima prošao. Ruke su zadrhtale, a hladan se znoj krenuo slivati niz moj osovinski koštani stub, koji posedujem, kao klasičan primer kičmenjaka.

Vrištanje je bilo na snazi. Superlativno razmaženi sitni organizmi su zahtevali pažnju, plakali, vrištali, cičali i u fras padali oni su. A meni je zaista bilo do svega - samo do njih nije. Plavi kamen [CuSO4] na umu bio mi je. No svestan bejah ja - nisu tu krivi ti mlađani organizmi, koji se rodiše u doba informativne revolucije - roditelji su ih takve odgojili. Roditelji koji su sve, samo ispravni nisu. Svašta mogu ja razumeti - ali ne i mlađane roditelje koji se krenu boriti protiv bele kuge na taj način što će odojčad razmaženu ostavljati trećim licima na čuvanje. Mene zaista ne interesuje ima li moj komšija jedno ili sedam svojih reprodukcija u svome domu. Pa, koliko me komšija interesuje - toliko me interesuju i prostodeobni organizmi moga brata. Ako je decu kotio - neka decu i čuva, zaista ne vidim razlog zašto bi se ta deca ostavljala na odgoj u mome prevelikom domu. Teško ih je pohvatati, a nemamo dozvolu za korištenje povodaca. A ja nisam za povodac - ja sam za elektrošok ogrlice, koje su na žalost - zabranjene u našoj domovini.

Ja decu nemam, niti istu planiram da imam do daljnjeg. Te mi trening nije potreban. Ako mladi roditelji imaju problem sa svojim replikama - neka ih daju socijalnom, isti će te organizme proslediti u svratišta, ili na usvajanje. Na kraju krajeva - mogu ih uvek prodati na UNMIK/Kosova*, čuo sam da se dobre pare dobijaju za dečurliju. Meni derlad potrebna nisu, naročito ne ta kojima čuvanje nije potrebno jer su im roditelji više nego sposobni i mesto su u obdaništu bukirali. Diže mi se moja duga kosa na glavi pri samoj pomisli na sitnu gamad. Mene čuvao niko nije - izuzev vrtića i ulice. Te nikako pojmiti ne mogu moment u kome mi u našoj raskalašnoj vili treba da čuvamo gremlinoidne momente radi nečijeg odlaska na fakin' #BirFest. Ako je sudbina zemlje ove crna, neka takva i ostane, drugačije nije ni zaslužila. A nakot bučni po parkovima meni potreban nije - kada budem planirao da se reprodukujem ja ću to da činim. A roditelji koji su proizvodili te organizme neka se o istima i brinu - ja odojčad histeričnu tražio nisam i kada mi se sluša metal ja isti i pustim, ne volim histeriju koja nije producirana u studiju.