Наше мало венчање

Дошли смо комбијем, плавим комбијем. Моја породица и ја. Неколико нас. Излазим први пре свих, у сивом оделу, са лептир машном. Црном лептир машном. Ципеле онакве какве само могу ја да носим. Налазимо се у некаквој огромној просторији, са балонима. Белим балонима. Црним такође. Срећан сам. Стрепим јер те још нема. Гледам лево, десно, па опет лево. Убрзо стижеш и ти са породицом. Излазиш прва. Осмех ми је на лицу после твог. Очи су ти тако сјајне, гледам их хоће ли ме наћи у овој гужви. Ту сам само за тебе, један једини. Прилазим твом розе комбију, хватам те за десну руку и прислањам уз себе. Врела си. Љубим те. Нисмо се љубили доста дуго, месецима. Као да ми је први пут. Јуче сам те запросио, данас се удајеш за мене. Само за мене, једног јединог. Носиш розе венчаницу, свилену и меку као твоја кожа. Онакву каква само теби прелепо стоји. Имам најлепшу младу на свету. Љубим те. Грлим. Окрећем. Гледам. Питам те како си се одлучила на овај корак. Због чега си га оставила. Грлиш ме јако око струка и спушташ главу на раме. Одговор скоро да нисам ни чуо. Само када си рекла да то више није важно. Толико сам чуо. Довољно мени. Нама. Знао сам да можеш. Одувек сам знао да можеш боље. Гости се са нашим родитељима у позадини веселе, све врви од среће. Ти и ја са стране. Посматрамо. Лежимо загрљени, коначно заједно. Ћутимо. Не проговарамо ни реч, јер знамо да ниједна од њих више нема вредност. Није вредна нити битна. Плешемо. Филмски, на месечини, онако како смо одувек желели, а ни са ким до сада нисмо имали прилике да то урадимо. Љубим те поново, недостају ми те усне. Тражила си их. Ја чекао. Дуго си покушавала. Ја дочекао.

            Због врућине скидам кошуљу са себе. Ону сиву. Помажеш ми око лептир машне. Зној ми се слива низ леђа. Прибијаш се уз мене још више и грлиш. Прелазиш танким прстима преко мене. Љубиш ми рамена. Гледам у мрачно небо. Црно. Они се и даље веселе у даљини. Веселио бих се и ја, али ми се од тебе не одваја. Облива ме хладан зној и одједном ми постаје хладно. Врти ми се у глави и наступа мрак. Цимни ме! Пробуди ме! Пробуди ме да будем срећан! Као некада, као сада. Отварам очи. Још увек ми је хладно. Следих се. У позадини се чула музика оближње кафане. Лежао сам у кревету полу го, оно у наручју што си пре два минута била ти, сада је јастук. Облачим мајицу и настављам да спавам. Имала си предивну хаљину. Била си предивна онако како само ти знаш. Ретко али највредније.