Do obale

Sedeo sam i gledao reku. Onu reku koja je blizu i tebi i meni. Sa jedne strane ti, sa druge ja. Gledam ka pučini, par brodova je tamo. Verovatno znaju svoj cilj. Ja sam ga imao. Prolećni vetar prelazi preko umornog lica, ne skrećem pogled. Ispijam kafu. Posmatram talase koji se kreću ka nama. Sedim. Pesak ispod mene je već vreo, iako je jutro. Ti još uvek spavaš u šatoru. Ostali spavaju takođe. Oduvek smo voleli kampovanje. Plastične flaše plutaju na površini, isto kao i ja, bez cilja. Čekam samo povoljan vetar da se nasučem negde. More je ovog jutra izuzetno prljavo. Ustajem i uzimam obližnju granu, ispisujem tvoje ime u pesku. Ležem pored njega i zatvaram oči. Jedino što vidim si ti. Već danima. Kad god legnem, kad kod trepnem, zaspim ili udahnem. „Ustaj!“ izgovaram u sebi. „Ustaj!“ sada već šapućem. Skačem na noge, pokvarivši u pesku prvo slovo imena. „Ustaj, ajde! Ustaj! Idemo!“ izgovaram malo glasnije, ali i dalje uz bojazan da ću ostale probuditi. Otvaram ulaz šatora da vidim kako spavaš. Nikada te pre nisam video dok spavaš. Slatko. Smešim se. „Ustaj, ajde, ustaj, idemo u more!“ izgovaram dok te drmam. Budim te i izlećem napolje. Predivan dan pred nama, za nas. Trčim ka moru i smejem se, osvćem se za tobom. Trčim u nazad kako bih te gledao. Trčiš za mnom. Osmeh je tvoj još lepši na suncu, znaš to? „Hajde!“ vičem. Okrećem se i ulećem u more. Zapljuskuju me talasi. Okrećem se i čekam da mi priđeš.  Ulećeš i ti u vodu, vičući od sreće na sav glas. Šatori su ostali iza nas na kopnu, svi i dalje spavaju osim nas. Pri naletu me hvataš za vrat i zajedno zaranjamo ispod površine. Rvemo se kao deca. Želim da zauvek ostanem dete. Želim da ti ostaneš isto. Želim da uživamo u svoj slobodi koju imamo. Želim da si tu. Na kopnu ili u moru, na plaži ili  u gradu. Ja ću biti isto tu, odmah pored. Grlim te pod vodom najjače što mogu, kao da želim da zauvek ostaneš u naručju. Izranjam i gledam ka pučini, brodovi su i dalje tamo. Plivam ka njima. Krećem se ka pučini i dišem duboko. Okrećem se za sobom da vidim ideš li. Samo par flaša. Gnjuriš. Nastavljam pravo. Hajde da otmemo ovaj brod i uputimo se negde ti i ja. Tako su daleko. Zaranjam kako bih pokvasio glavu, vrelu od sunca. Dubina je tako mračna. Setio sam se zbog čega je mrzim. Beskrajna i prazna. Bez igde ikog. Bez tebe. Naglo izranjam i okrećem se ka tebi. Nema te. Vraćam se i plivam ka obali. Uznemiren dišem sve teže. Htedoh da te dozovem ali glas se ne čuje. Ili ga bar ti ne čuješ. Uplašeno mlataram rukama, i napokon stižem. Izlazim na obalu, praznu kao i dubina. Nema šatora. Trčim po pesku i vičem. Dozivam. Urlam. Na mestu gde sam ispisao tvoje ime, sada stoji cena kafe. Sedam pored, baš tamo gde sam malo pre ležao. Brišem suze iz očiju i gledam ka vodi. Dva broda su rekom prevozila pesak. Jedan ljude koji se nečemu vesele. Plastične flaše su i dalje plutale po površini. Tebe nigde. Negde si sigurno na drugoj obali reke, samo što je ova reka za mene duboko more. Druge obale ni na vidiku. Da plivam, plašim se dubine, da doplovim, brod nemam. Uporno čekam da tebe ugledam na improvizovanom splavu za spasavanje. Da mi se obraduješ. Da te zagrlim i ne puštam. Više nikada.