недеља, јун 3

Poleteo bih


Pozvao sam te da vozimo bajs, sećaš se? Vozili smo. Vozili smo danas zajedno. Zar ne? Po mraku. Sjurio sam se od železničke stanice i zamišljao da me pratiš. Okrenuo sam se par puta ka tebi ne bih li bio siguran da si tu, odmah iza mene. Bežao sam od tebe. Trkali smo se. Čuo sam da mi vičeš „Podigni ruke! Pusti volan!“. Uradio sam, isto kao i ti. Poleteli smo. Leteli smo. Leteli smo i vikali. Srećni. Neartikulisani glasovi su izbijali iz naše sreće. Smejao sam se u pauzama za dotok vazduha. Pogledao sam ka nebu i ugledao zvezde. Nebo puno sjajnih zvezda, zar nije sjajno? Zar nije ovo to što sam najviše želeo u svom životu? Jurili smo mračnom ulicom sami, ti i ja. „Pogledaj u nebo!“ vikao sam. Nadam se da je moj glas dopreo do tebe. Nisam bio siguran. Tražio sam odsjaj tvojih očiju među oblacima. Tumarao mojim u nadi da ću ih naći. Iznenada sam  začuo trubu auta iza mene. Okrenuo sam se naglo, farovi su me zaslepeli. Cimnuo sam volan udesno, zakočio i stao. Pogledom sam ispratio auto koji je prošao pored mene, i vratio pogled nazad. Tebe nije bilo. Samo pusta, mračna ulica. Voz je u daljini objavio polazak. Znao sam da si tu. Tu negde. Kriješ se. Krenuo sam napred. Osmeh mi je okupirao lice. Znao sam da me pratiš. Srećan sam. Zaljubljen. Isto kao i ti, jel da? Čekao sam odgovor. Nisi. Skrenuo sam levo u tvoju ulicu. Mračnija je nego obično. Nije bilo ljudi, samo par farova u daljini. Pogledao sam još jednom iza sebe, i sada već siguran da me ne pratiš, zastao sam. Pogledao sam u nebo, ali zvezda nije bilo. Samo tamni, teški oblaci. Uplašeno i užurbano sam krenuo napred. Vrteo sam pedale što je moguće brže. Osvrtao sam se oko sebe ne bih li te ugledao. Svaka kuća je ulivala nadu da ćeš se  ipak pojaviti. „Digni ruke!“ izustio sam pri velikoj brzini. „Podigni ruke, poleti!“ vikao sam ti sve glasnije. Glas mi je podrhtavao. Pored mene su proletela dva automobila. Iza mene samo njihovi obrisi. „Digni ruke! Digni ruke kad ti kažem!“ sada sam već vrištao besno. „Digni ih!“. Oči su mi se zacrvenele. Pogledao sam još jednom u potrazi sa tobom. Nije te bilo. Digao sam ruke i zamahnuo. Nisam leteo. Ovog puta nije išlo. Suze su mi navirale iz očiju. Slivale su se niz obraze pri brzini, kao kada se kapi kiše slivaju niz automobilsko staklo. Samo sam želeo da što pre napustim tvoju ulicu, svoje misli i ovaj dan. Ipak bih više voleo da si stvarno tu. Možda bih tada i uspeo da poletim. 

Нема коментара:

Постави коментар