Nije mogla da spava. Po ko zna koji put. Opet je imala glasove u glavi. Zapravo - glas, jedan jedini. Nije ona sa njim pričala, niti se on njoj konkretno obraćao; u suštini - on je samo ponavljao jednu rečenicu. Jebem te bangavu, reče ona sebi; ustade iz kreveta da po ko zna koji put zapali poslednju cigaretu pred spavanje. Intoksinacijom do sna, to je bila njena parola.
ČInilo joj se da taj glas čuje od uvek, iako je bila svesna da to nije tako. Ali joj je bilo lakše da prihvati da je on tu odvajkada. I ta prokleta rečenica! Samo odzvanja, bez konca i kraja. Nikotin je topi, usporava... Skoro je pročitala kako oko dvadeset procenata ljudi u svetu ima glasove u glavi; namesto da je to smiri to ju je samo učinilo ljubomornom što makar nema neki glas sa kojim može da ćakula kada joj je dosadno. Ovaj njen samo jednu rečenicu zna.
Vratila se u krevet. Nakon nešto vremena - san joj je došo na oči. Time je potvrdila da ima oči i da ih nije sasvim upropastila višemesečnim slojevima korektora. Spavala je pola sata; probudila se očajna. Napolju je kretala zora, novi dan se radja - a ona je u gorem stanju nego ikada. Bila je ubedjena da je svakoga jutra stanje sve gore - nije bilo nadležnog tela da to potvrdi ili odbaci kao neosnovanu tvrdnju.
Imala je još oko sat vremena. Nastavivši da produžava agoniju, znojava od besa i umusavljena od tihih suza - prevrtanjem se lepila u svoju kosu. Bilo joj je muka od svega, naravno. Razmišljala je opet o mačkama. Kažu da životinje popravljaju raspoloženje. Možda usvoji koju.
Posle velikog praska ništa više nije isto. Sedela je i gledala deliće
sebe rasute po podu. Volela je da slaže slagalice oduvek ali sada je imala gomilu različitih nespojivih delova, svaki od njih ju je posebno užasavao. Njeno nervno rastrojstvo ju je užasavalo. Odakle da počne, da napravi mozaik? Za to joj treba mozak koji je odavno stavila u blender i pretvorila u kašu. Oslanjaće se na životnijsku intuiciju, za početak joj treba krv. Mlada, sveža, muška krv i začetak nečeg lepog.
Uzima svoju najlepšu haljinu iz ormara i oblači je. Približava se ogledalu, jedino što vidi je bleda, raščupana spodoba sa ljubičasto-zelenin podočnjacima. Šminka, korektor, puder, maskara; dve stotine grama šminke je valjda dovoljno da zaliči na ljudsko biće. Imala je utisak da špahlom nanosi sloj druge osobe, i to joj se dopalo. I presa za kosu! Sviđa joj se ono što vidi iako je trula iznutra. Iz dubina nečega što bi prost svet nazvao duša izvlači osmeh, njoj deluje strašno. U životinjskom svetu pokazivanje zubala je znak opasnosti, ljudi veruju u suprotno, zadovoljna je zbog toga.
Navlači štikle jer voli da simulira zvuk potkovanih konja. Zna kome će večeras da odgrize glavu i pregazi preostali trup. Podilaze je žmarci kao prvi put kad se zaljubila.
ČInilo joj se da taj glas čuje od uvek, iako je bila svesna da to nije tako. Ali joj je bilo lakše da prihvati da je on tu odvajkada. I ta prokleta rečenica! Samo odzvanja, bez konca i kraja. Nikotin je topi, usporava... Skoro je pročitala kako oko dvadeset procenata ljudi u svetu ima glasove u glavi; namesto da je to smiri to ju je samo učinilo ljubomornom što makar nema neki glas sa kojim može da ćakula kada joj je dosadno. Ovaj njen samo jednu rečenicu zna.
Vratila se u krevet. Nakon nešto vremena - san joj je došo na oči. Time je potvrdila da ima oči i da ih nije sasvim upropastila višemesečnim slojevima korektora. Spavala je pola sata; probudila se očajna. Napolju je kretala zora, novi dan se radja - a ona je u gorem stanju nego ikada. Bila je ubedjena da je svakoga jutra stanje sve gore - nije bilo nadležnog tela da to potvrdi ili odbaci kao neosnovanu tvrdnju.
Imala je još oko sat vremena. Nastavivši da produžava agoniju, znojava od besa i umusavljena od tihih suza - prevrtanjem se lepila u svoju kosu. Bilo joj je muka od svega, naravno. Razmišljala je opet o mačkama. Kažu da životinje popravljaju raspoloženje. Možda usvoji koju.
Posle velikog praska ništa više nije isto. Sedela je i gledala deliće
sebe rasute po podu. Volela je da slaže slagalice oduvek ali sada je imala gomilu različitih nespojivih delova, svaki od njih ju je posebno užasavao. Njeno nervno rastrojstvo ju je užasavalo. Odakle da počne, da napravi mozaik? Za to joj treba mozak koji je odavno stavila u blender i pretvorila u kašu. Oslanjaće se na životnijsku intuiciju, za početak joj treba krv. Mlada, sveža, muška krv i začetak nečeg lepog.
Uzima svoju najlepšu haljinu iz ormara i oblači je. Približava se ogledalu, jedino što vidi je bleda, raščupana spodoba sa ljubičasto-zelenin podočnjacima. Šminka, korektor, puder, maskara; dve stotine grama šminke je valjda dovoljno da zaliči na ljudsko biće. Imala je utisak da špahlom nanosi sloj druge osobe, i to joj se dopalo. I presa za kosu! Sviđa joj se ono što vidi iako je trula iznutra. Iz dubina nečega što bi prost svet nazvao duša izvlači osmeh, njoj deluje strašno. U životinjskom svetu pokazivanje zubala je znak opasnosti, ljudi veruju u suprotno, zadovoljna je zbog toga.
Navlači štikle jer voli da simulira zvuk potkovanih konja. Zna kome će večeras da odgrize glavu i pregazi preostali trup. Podilaze je žmarci kao prvi put kad se zaljubila.
Нема коментара:
Постави коментар