Ko će prvi pod lopatu!?

Tretirao ju je kao kakvo djubre. Ceo život. Ali i ona njega. Ceo život, takodje. Niko se više i ne seća koliko su u braku, a kamoli koliko su pre toga bili zajedno. A ona je taj brak doživljavala kao - mrak. Jedino se seća svoje radosti kada je došla na svet njihova prva beba, danas je svesna da je to zapravo bila - beda. Sada ih imaju troje, i vole ih k'o svoje. 
Niko se ne seća kako im je bilo nekada, zašto su se venčali; mada su u svojim glavama za sve okrivili devedesete godine, a prošlog veka. Sada se mrze, iskonski. Samo čekajući ko će prvi pod lopatu. I to često žele da ubrzaju, trošeći jedno drugome nerve i nadajući se kakvom infarktu - a ovog drugog. ŽIvci su odavno jedva prisutni i istanjeni na nivou grafenskih superprovodljivih nano-cevčica. 
Ali sa druge strane, taj dom me bio prepun cveća! Cvetalo je na svakom koraku i šepurilo se od trpezarije, pa sve do prostorija za spavanje i gostinjske sobe - cveće zla. Od svih primeraka biljaka - ubedljivo je najzastupljeniji bio hejt. On nikada nije venuo i njemu su mikroklimatski uslovi (temperatura, vlaga, period osvetljenosti) najviše odgovarali. Čak je za razliku od drugih cvetnica on najčešće radjao. Bili su to sočni i mekani plodovi koji se u našem narodu zvao - gnev. 
Troje nedužne dece koja su se obrela u nesrećnim okolnostima je podigla i odgajala majka Ulica i otac Panker (lokalnog nadimka Klošar). Roditelji (biološki) o svojoj deci uglavnom nisu ništa znali, a svakako se nisu ni trudili da nešto o njima saznaju. Smatrali su da je to traćenje vremena i ispuštanje šanse da se ovom drugom napakosti. Vreme su im posvećivali dok su deca bila mala i mogla da se iskoriste protiv drugog bračnog sapatnika, potom su i oni sami skontali koliko je sati i uglavnom vreme provodili van kuće. 
Gnev, zloba, razdor i mržnja su se javljali sporadično i bez nekog uhodanog ritma, te se povremeno čak dešavalo da i po ceo jedan dan u kući bude - tišina. Deca to, naravno, nisu znala jer su bila u kući - nikad. Ali koga deca još interesuju!? 
No, jednog dana je došlo eskalacije nasilja na istočnom frontu, a u narodu poznatom kao 'kuhinja'. Ona je rešila da mu ovoga puta zaprži čorbu, a on njoj potom (da prostite na rečniku) da jebe mamu. Skuvala mu je slanu kafu, čorba je bila apsolutno bez soli (sva so je bila u kafi) za šniclu se pobrinula da bude ugljenisana na nivou na kome bi joj pozavidela i sama NASA, a kolač je dobio poseban tretman aromatizacije različtim hemikalijama koje je ona naša po ormarima (Domestos - ubija 100% bakutanera, Veniš - da vaše lobe bude belje od komšijskog žutog, Rubel - za odeću meku k'o duša...). On to više nije mogao da podnese - kod bračnog savetnika su se dogovorili da će ona prestati da se dere ako je on bude tukao samo kajšem. Tako je i bilo, ali o ovome nije bilo govora kod savetnika. 

Uplašio se - možda ona pokušava da ga ubije!? To bi bilo zaista užasavajuće jer on to isto pokušava da uradi godinama, ili decenijama - nije se više sećao. Ustao je od stola i najnormalnije je pitao - jel ti to pokušvaš da me ubiješ!? Ona je nastavila da krčka nešto na šporetu što je mirisalo na čaj od lijandera; nakon pola minuta ponovi šta je on rekao klibereći se do te mere da je samu sebe iznenadila. Nastavila je - pa naravno da pokušavam da te ubijem, kretenčno imbecilna; da te ubijem i oslobodim se jada, tuge i bede kojom si mi upropastio život! On je tu bio zbunjen, kako skoro nije bio, obrati joj se - pa i ja isto; ali hajde, prošlo je toliko godina i do te smo mere upropastili jedno drugome živote da niko od nas zapravo potom i ne bi mogao da živi bez onog drugog... Na to ona samo reče - misliš...!? Potvrdno je klimnuo glavom. 
Svako se udaljio u tišni na svoju stranu, on je otišao da se obrije, ona se šminkala. Oboje su bili sredjeni do te mere da se nisu prepoznavali, ona je inače bila večito čupava, a on zarastao u neuglednu bradu... Ali sada se svako od njih sredjivao oko pola sata i nikome nije bilo jasno šta im se desilo u tim mračim godinama braka. Ipak, bili su sasvim svesni da je prekasno za bilo šta. Libido je bila zabranjena reč, a Harmonija i Sloga su toliko dugo bili prognani da se niko nije sećao kako su uobličeni. Ljubav je bila posmatrana kao zlo koje se mora ubijati kao da je TBC. 
Pozatvarali su prozore, a odvrnuli sve izvore za gas u kući. Seli su u dnevni boravak, nasuli po čašu vina i gledali se kao da su na trećem sastanku; oči su im se caklile. Samo su se gledali, nisu progovarali bivajući svesni toga koliko su umorni od života. Osećali su se kao pregaženi. 
Nakon nešto vremena, oboje su uzeli po cigaretu u usta - glasno se zakikotali kao tinejdžeri i zapalili upaljače. 
Prozori izletoše iz štokova, buka se proli ulicom i plameni jezici počeše da ližu zidove. U toj stotinki sekunde su oboje shvatili - slobodni su, slobodni od svih muka. Prećutno oprostiše sve muke koje su jedno drugome pravili, bivajući više nego svesni da su oboje za to krivi. 
Komšiluk nije reagovao, čak je bio pomalo radostan jer je znao da ta buka donosi davno iščekivani mir u njihov kraj. Samo su komšinicinih dvanaest sijamskih mačaka narednih par dana bile blago uznemirene, ali ih je prošlo.