Hladno je bilo, telo mi je drhtalo. Iako je bio septembar, na otvorenom je duvao snažan vetar. Dovoljno hladan za moju majicu, koja se viorila oko mog neuhranjenog tela. Zapravo nisam siguran da sam drhtao zbog uzburkanog vazduha ili svojih emocija. Čekao sam da me pozove, pozove i zamoli me da se vratim. Čekao sam da dotrči, uhvati me za ruku i stegne najjače što može, tako da mi u trenutku vrelina obuzme telo. Znao sam da neće to uraditi, zbog toga sam i bio tu gde jesam. Već nekoliko minuta sam stajao na istom mestu, naspram Kalemegdana i pokušavao da ugledam ljude koji se drže za ruke, koji su srećni, one koji nikada ne bi uradili ovo što ja sada radim. Grad je bio sablasno prazan, što Beogradu ne priliči. Na otvorenom je sve izgledalo još praznije, kako ovaj grad u kojem više nije bilo mesta za mene, tako i moj život koji bi trebalo uskoro da se završi. Čekao sam da me neko primeti, kao što, još od kada sam ispao iz majčine utrobe, to redovno radim. Čekao sam da me barem poslednji put u životu neko pogleda, da se osvrne i sačuva. To je bio njen posao. Nisam više ni bio siguran šta treba uraditi, misli su mi kroz glavu šibale kao vetar na ovom mostu večeras. Stajao sam iznad reke, i čvrsto se držao za ogradu. Ona mi je bila jedna stvar koja mi je ulivala sigurnost i kojoj mogu da verujem u datom trenutku. Sve do maločas sam bio siguran da će ovo trajati par sekundi a ne već nekoliko minuta. Minuti su ipak tako dugi. Koliko samo stvari može stati u njih a da toga nismo ni svesni. Razmišljao sam o svom ocu, koji je ostao bez žene na isti ovaj način kojim će izgubiti i sina. Nisam je poznavao, imao sam tri godine kada je završila u ovoj istoj reci, iz njenih ličnih razloga. Nisam ih znao. Ne znam zapravo ni svoje. Valjda se sve to dešava baš zbog toga što razlozi ne postoje, što je sve odsutno i bez vas. Kada vas i poslednja tkanina kojom ste vezani za život izda, popusti i pukne, valjda je neminovno da padnete. Jedino što me je još držalo u životu je čvrsto stegnuta ograda u mojim šakama. Nje i dalje nije bilo. Glava me je jako bolela od vetra, i svih mojih misli. Gledao sam obasjanu tvrđavu i nas dvoje na vrhu, odmah ispod Pobednika. Stajali smo zagrljeni. Gledao sam mračno brdo odmah pored, na kojem smo ortaci i ja ispijali pivo svakog dana, i komentarisali ribe, kako kopnene tako i rečne. Odmah tu dole je bio bazen, gde sam sa ćaletom išao na plivanje četvrtkom, baš svakog četvrtka. Do skoro. Često mi je stari pričao kako ga je mama terala da se u slobodno vreme voze "dvojkom", volela je da sedi naspram njega, izuje cipele, ispruži noge kod njega u krilo i uživa u pogledu. Bila je psiholog, volela je da procenjuje ljude na ulici, te je to radila naglas, što mome ocu nije baš prijalo. Često ga je obuzimao sram. Nisam spuštao pogled previše dole jer sam se plašio visine, ali kada sam to uradio video sam mesto gde sam tokom srednje škole dolazio sa drugarima na pecanje. Pecali smo danima iako smo bili očajni ribari. Zapravo nismo ribari ni bili. Danas je sve to izgledalo drugačije, kako da kažem, prazno. Bilo je potpuno prazno. Tiho kao život. Kada čuješ samo otkucaje srca, i čekaš da zakoračiš napred, koliko to optimistično zvučalo, u ovoj situaciji je imalo drugo značenje. Tu tišinu je prekinuo ženski glas koji je dopirao sa desne strane. Stresao sam se i pogledao ženu koja je sa svog prozora dozivala, nisam tačno razaznao reči. Nisam ni hteo da ih čujem. Više nego ikada sam hteo da skočim. Od jačine kojom sam stegao ogradu, šaka je bila krvava. Morao sam da skočim. Žena je vrištala i dozivala policiju. Čuo sam u pozadini i korake ka meni. Jednu nogu sam oslobodio od tla. Viorila se iznad reke, vetar ju je mlatio levo desno. Zatvorio sam oči i najednom nisam više ništa ni čuo. Totalni muk kao od pre par minuta. Par minuta u kojem je stao ceo moj život. Suze iz mojih očiju nisu stizale do usana jer ih je vetar već pri početku njihovog puta neutralisao. Upoznaću mamu, pomislio sam. Jedva čekam da je upoznam. Možda će ona biti tu za mene. Da me zagrli i obriše mi suze. Otvorio sam još jednom oči ne bih li poslednji put ugledao mesto ispod Pobednika, brdo, bazen, reku i tramvaj, zatvorio ponovo i pustio ogradu.
Kada sam otvorio ponovo oči iznad mene je stajala žena. Bio sam siguran da je moja majka, ali sam shvatio da je sestra u belom mantilu. Pored je stajao pandur koji mi je kako su mi posle rekli, spasio život, iako nisam bio siguran šta je to zapravo spasio. Nisam siguran ni da li sam mu bio zahvalan. Glava mi je bila relativno prazna. Nisam mogao da jedem, nisam mogao da pijem. Bio sam na infuziji. Ležao sam tu, sam samcat i ponovo razmišljao kako da napustim telo i život.
Stajao sam na mostu držeći se za ogradu. Ovog puta ispod mene nije bila reka, već beton.
Нема коментара:
Постави коментар