Zvaćemo je Melioracija

Blatnjav nam je grad kao stanovnici u njemu. Zaglibili smo se do guše, ako mogu reći. Neki blato donose, neki ga raznose, a svi ga mi nekritički prihvatamo. A ki(č)ša nikako da prestane. Kada smo kod pravog blata, zemljanog, raznose ga uglavnom oni bahati, već poznati koaliciji, koje mrzi da nađu parking mesto par metara od zgrade/kafića/posla(u slučaju da rade)/kladionice/sarajevke ćevabdžinice/obdaništa, već se parkiraju na prvoj slobodnoj zelenoj površini. A zeleno ne trpi svašta, poznato je, čim se pomeša sa crnilom, nastaje nekakva tamna braon, ili ti blato, i u pravom i prenesenom značenju. Vremenom zelena boja opstaje samo na visokim krošnjama drveća, do kojih crnilo još nije našlo načina da dođe, mada živim u zebnji za dalji splet događaja. I tako, dal u nedostatku parking mesta ili nedostatku moždanih ćelija, grad nam poprima izgled, u najmanju ruku, ofarbanog svinjca. Dok posmatrate sa strane sve izgleda lepo, ali kada zakoračite unutar njega, melodija poprima drugi ton. Jer groktanje je vazda nadjačavalo cvrkut ptica.

Poznato je svima da drveće bez vode ne može, i da je situacija ozbiljna kada kiše nema. Ne ki(č)še, nego prave kiše, one čistije. U razvijenijim gradovima civlizovane nam Evrope, kišu obično zamenjuje gradsko zelenilo, koje čuva, mazi i pazi biljčice svojih betonskih metropola. Takvo gradsko komunalno preduzeće imamo čak i mi, ali ovdašnje stanovništvo je odavno izgubilo poverenje u njih, pa kada se nađe neki problem, svako uzima stvar u svoje ruke. Tako je jednog sunčanog prolećnog dana, srećna porodica, šetala ulicama Novog Beograda, negde kod Hotela In. Srećna porodica je prolazila pored mladih, tek zasađenih stabala, kada su istog momenta ostali u šoku. Zemlja je bila žedna, vapila je za tekućinom. Mladi bračni par je odmah stvar uzeo u svoje ruke. Pitavši svoju ćerkicu da li joj se ide u wc, na potvrdan odgovor male devojčice, uzeli su je u naručje, oslobodili garderobe, i počeli zalivati jadno drveće. Zalivali su tako, i zalivali. Pred punim autobusom, trideset automobila, hotelom, i pet stambenih zgrada, oni su zalivali biljke. Pa šta će sada gosti hotela da pomisle o našem gradskom zelenilu?!

Kada padne kiša, razbacujemo se sa blatom, kada je nema snađemo se nekako, u krajnjem slučaju kao gore pomenuta srećna porodica. Ali nije svako dovoljno dovitljiv, a zasigurno ne oni koji proizvode krompir. Biću lakoveran i prihvatiću priču da je krompir skup jer ga nema dovoljno. A zašto ga nema dovoljno? Pa jer nije rodio. A zašto nije rodio? Pa jer nije bilo kiše (Navodnjavanje kod nas ne postoji). I onda se na kraju dolazi do zaključka o dovitljivosti, jer uzgajivači krompira nisu došli na ideju da svojom decom zalivaju zasade. Da se krompir zalivao jednom takvom tekućinom, čak ni pomfrit u Mekdonaldu više ne bi bio isti, a da ne pričam o musaki, pireu i čipsu sa belim lukom. Šta bi na to rekla Krompirova Zlatica? Mada, kada bolje razmislim, bolje i drugi ukus nego cena avokada. Ljudi, pobogu, kada vam već đuskanje oko vatre ne pomaže, imate decu, to je bar jeftino. A i ne zahtevaju mnogo, ostavite ih kraj farmi, parova i velikih bratova, pa kad dođu reklame, vremena za zalivanje ima na pretek...