Razlike

Tog jutra me nisu probudili ljudi bahati, već radnici građevinske firme, koji su u zgradi postavljali rampu za invalide. Možda je taj invalid to i postao zbog nečije bahatosti, pa se ipak vraćamo na početak. Interesantna činjenica je i to, da se za tim invalidima nismo osvnuli sve dok nam Evropska Unija nije skrenula pažnju na njih. Da, ista ta zajednica koja je izvor svih zala. Sodom i Gomor. Ili smo samo do skora u zemlji junaka vešto skrivali poraze? Samo znam da njima nije ni do junaštva, ni do Evrope, niti bilo kakve ekonomske unije. Oni su srećni i kada sami bez pomoći mogu da uđu u zgradu, poštu i biblioteku. Nečiji komentar ispred zgrade „Još nam je samo ovo trebalo!“, podsetio me je na jedan drugi komentar iz autobusa, kada je na raskrsnici momak u invalidskim kolicima napravio zastoj, jer nije mogao da ide trotoarom (SRB: Parking) pa se uputio ulicom. Nakon nekoliko sekundi stajanja, momak iza mene je glasno dobacio, citiram: „J**** mu m****! Ko ga je pustio na ulicu? Ko ga je uopšte pustio iz kuće?!“. Slažem se, bolje je da ih sve pozatvaraju u sobe, jer onda nećemo morati da izdvajamo pare za kojekakve rampe, liftove i semafore. Uložimo te pare u još jednu crkvu ili propali fudbalski tim. U životinjskom svetu samo najjači opstaju.

Na brzinu sam ispio cedevitu i pojeo burek sa sirom, otrčao do stanice, progurao se nekako između parkiranih automobila i ušao u autobus. S obzirom da sam bio skockan od glave do pete, cipele, košulja, pantalone, kravata, nakon ulaska postao sam meta nekoliko začuđenih pogleda. Damn it! Znao sam da sam trebao lepo obući trešu, a stvari poneti u rancu, pa se tamo presvući. Gledali su me još par sekundi dok sam od srama bežao u zadnji deo autobusa. Još kada sam otkucao kartu, to ih je dotuklo. Mojim ispadima nije bilo kraja.

Jedva se dovukoh u Jugoslovensko Dramsko, gde se održavala ovogodišnja Nedelja dizajna, za koju sam radio kao asistent PR menadžera. Pored sitnih problema koji prate svaki posao, izbio je onaj najveći mogući. Uhapsiše nam Ratka Mladića. Vest o tome izbacila nas je iz svih medija. Skoro sve medijske kuće otkazale su dolazak kod nas. Tako smo zbog heroja ostali u njegovoj senci, iako iz nje nikada nismo ni izašli. Uglavnom da je svim silnim strancima koje smo doveli u naš grad, ta vest bila senzacija. Imali su šta da pričaju kada se vrate kućama, ako do njih uopšte i dođu, s obzirom da taksisti, studenti, traktoristi lako mogu i aerodrom da blokiraju. I tako Beograd pokazuje svoj večiti apsolutni kontrast, od Nedelje dizajna, Mikser festivala, koncerata i kulturnih događanja, do svakodnevnih protesta, loše politike, i još gore ekonomije. Upravo se tu krije iskra zainteresovanosti stranaca i razlog zbog čega se oni uvek vraćaju u ovaj grad.

Posle izvrsno provedenog dana, krenuh kući, teturajući se od umora i celodnevnog besplatnog Somersby-a. Na Zelenom Vencu, odmah pored autobuske stanice, momak je nepomično ležao na betonu. Zastao sam i posmatrao ne bi li uočio njegovo disanje, samo jedna starija žena i ja. Drugi nisu marili, samo su prolazili i zbijali šale na njegov račun. „Garant je riknuo!“, „Vidi pijanu budalu“, „Kakav klošar“ itd. Priča bi bila drugačija, da taj dečko koji leži nije Rom. Dobro je taj momak i prošao, kada mu nijedan baja nije prišao i zavalio ga u glavu, samo zato što je crn. Mada kada bolje razmislim, možda zbog toga i nepomično leži tu. Kada sam pozvao hitnu pomoć, rekli su mi da je patrola već na putu. Odahnuo sam, ipak ima još ljudi u ovom gradu. Dok nas ovi ne rastrgnu. Ubrzo će. Ne trpe oni ništa što je druge boje, druge vere, što nema jednu nogu, ili ima slobodu i mozak. I pećinski ljudi su se bojali i napadali različite od sebe, ali pre više hiljada godina.