Седели смо у ластином аутобусу негде на средини, таман да будемо у центру дешавања. Мој седмогодишњи син је био као и увек пун небулозних али и оних паметнијих питања. Ја сам са стрпљењем сваког дана одговарала. Свима сам на сва питања одговарала, осим мом мужу, да га тако назовем, јер одавно не обавља ниједну функцију у нашој заједници. "Мама, због чега се овај чика дере позади?" - упитао ме је Страхиња. "Не знам сине, мора да га добро не чују" - одговорих. Пар људи се окретало позади не би ли осмотрило господина који се драо себи у браду, сам са собом. Тренутно смо били негде између Умке и Београда, кроз прозор су се могла видети само сасушена стабла што је нормално у ово доба године, као и колона смећа поред пута што је исто нормално у ово доба године. Заправо свако доба код нас. "Мама због чега је дим из оног торња бео?" - гледао је Страхиња у оближњу фабрику. "Зато што није црн" - одговорила сам му насмешивши се. Мрзео је када збијам шалу са њим, а добро је увек знао када то радим. Господин на трећим вратима се и даље драо и испуштао пећинске звуке, док су му се дечаци поред њега наглас смејали. Поред нас је девојка ошишана до главе читала књигу, тако мирно као да се око ње ништа није дешавало. Возач је возио своје рели трке ка главном граду, није марио на збивања такође. "Мама види овце, зашто су оне тако тужне?" - Страхиња је био упоран, уперивши прст ка стаду оваца. "Није лепо показивати прстима Страхиња" - скренула сам му пажњу по ко зна који пут, није палило. "Не знам што су овчице тужне, можда су некако свесне да живе у Србији" - опет сам осмехом одговорила. Убрзо сам схватила да је шала мало претерана за дете које се овде родило и које очекује и даље нешто од свог живота. "И ја живим у Србији мама, али нисам тужан" - констатовао је погледавши ме својим плавим очима. Нисам знала шта да одговорим, нисам га чак ни погледала. Аутобус је накратко стао на станицу, отворио врата из којих је излетела празна пластична флаша. Врата су се затворила. "Мама, због чега чика баца празну флашу напоље?" - зачуђено је питао. Хтела сам да нашамарам гада који је то урадио али сам се обуздала и одговорила - "Зато што су они мили, нижа раса. Нижа раса која ништа не зна, ништа неће знати, ништа неће постићи, и заувек ће остати учаурени". Људи око нас су се на тренутак окренули не би ли ме одмерили. "А ти пошто си дете више расе, ти нећеш то радити, јел тако?" - наставила сам, игноришући забленуте. Господин је сада јаукао. Страхиња је пар секунди ћутао, замишљен, па одговорио - "Мислим да нећу, мада сви моји другари то раде, осећам се глупо када сам другачији". Опет нисам имала адекватан одговор. "Треба бити различит Страхиња. Видео си како су овце све исте, ми нисмо овце јел да?" - бојажљиво сам наставила. Није одговорио, само је кренуо да наглас чита натписе поред пута. Један од њих је био - "Бе-Ем-Ве Делта Моторс, Радничка 8, због чега ми немамо Бе-Ем-Ве?". Хтела сам да му одговорим - "Због тога сине што ти је отац скот и алкохоличар, па немамо пара", али сам се досетила неког другог одговора. "Јер су твоји родитељи обични радници, као што се и сама улица назива. Видиш сине то ти је парадокс нашег друштва, овај скупи аутомобил углавном купују у Радничкој улици они који никада нису нешто радили". "А због чега ништа никада нису радили?" - брзо ме је упитао. Жена је поред нас и даље читала књигу. Кренула је киша, застој у саобраћају. "Због тога што се они баве нечим другим, што није добро, па онда тако могу да купе ауто од туђих пара". - одговорила сам гледајући кроз прозор баш један такав џип који пресеца пешаке на зебри и пролази кроз црвено. "Јел су они виша или нижа раса онда?" - настављао је Страхиња. "Углавном нижа мили" - одмах сам изустила. Он се окренуо ка прозору, промислио мало и добацио - "Па зар ниси рекла да они никада неће ништа постићи у животу, ти што се ружно понашају, а сада уживају и троше туђе паре? Не исплати се бити виша раса мама". Ах, то сам знала и сама. Нисам ништа додала на то, само сам га спремила да сиђемо на следећој. Господин је заспао на седишту.
Нема коментара:
Постави коментар