Evropo stižem, Evropo tu sam

Novembar 19. 2005 god. Evropa.

Kasnim. Isključio sam alarm i nastavio da spavam. Srećom još samo dvadeset minuta. Trenutno se nalazim u taksiju, tresući levu nogu od nervoze pričam sa taksistom, koji ne obraća mnogo pažnju na saobraćajne propise. Pada kiša napolju, i prilično je hladno. Navukao sam na sebe zimsku jaknu, smrdi na neki preparat protiv moljaca. Sada primetih i da imam na desnom rukavu rupu od cigare, ne, nije od moje. Ne pušim. U pauzama svog razgovora sa taksistom gledam kroz prozor, neki klinci se tuku na ulici. Njih četvorica, svako svakog. Par metara kasnije stajao je policajac sa strane naše ulice. Nije ga zanimalo to što se ti klinci biju, a još manje to što smo pored njega prošli 80km/h u gusto naseljenoj sredini. Nastavio je da se dopisuje sa švalerkom. Kiša je prestala. Beograd je danas tako sumoran i umoran. Od sebe i nas. I mi smo umorni, ali samo od nas samih.

Ustao sam u sedam izjutra ne bi li stigao da pročitam današnje novine., moje omiljene "Italia Oggi". Čak sam stigao i da popijem jutranju kafu uz zvuke džeza. Na radiju u taksiju nije bilo džeza, nije bilo nikakve muzike. Bila je tišina. Sedeo sam na zadnjem sedištu, pomerajući se levo desno. Pojas kojim sam bio vezan, žuljao me je. Nebo nad Milanom je bilo prilično oblačno, mada se sunce ipak osećalo s vremena na vreme na koži. Posmatrao sam hiljade biciklista koji su prolazili pored nas na semaforima, svi su nekuda išli. Na posao uglavnom, školu, fakultet, trening. I ja sam išao nekud. Malo dalje od Milana. Tu blizu Italije.

Stao sam u red ne bi lih podigao voznu kartu. Bilo je nekih desetak ljudi ispred mene. Stanični hol je izgledao oronulo. Staro i lepo, ali ipak oronulo. Izbledelo žuta boja je na to i skretala pažnju. Žena ispred mene je pokušavala da umiri dvoje dece koja su sve vreme vrištala. Morao sam da stavim slušalice u uši. Nekoliko minuta kasnije, bilo je šestoro ljudi ispred mene. Jedan momak, tu oko tridesete, vidljivo nabildovan i sa čudnom frizurom prošao je pored svih nas, diektno na šalter. Odgurnuo je dekicu koji je stajao na šalteru i grubim, mutnim glasom zatražio kartu za Cetinje. Bio je uslužen istog momenta. Mi smo i dalje stajali. Dekica je ćutao. Ja sam ćutao. Svi su ćutali osim nevaspitanih klinaca ispred mene. Napokon došavši na red, predao sam rezervaciju i pasoš. Šalterska radnica me je potvrdno pitala: „Dragane, znači karta u jednom pravcu za Cirih?“. „Da“ odgovorio sam nasmešivši se. Nisam dobio osmeh nazad.

Odmah po ulasku u stanicu podigao sam broj sa automata ne bi li sačekao red da podignem svoju kartu. Izvukao sam broj 99. Na ekranu je trenutno treperio broj 67. Za to vreme sam otišao da pojedem koji kroasan sa džemom. Kafa me nije zasitila. Držeći kroasan u ruci šetao sam po staničnoj zgradi i razgledao nekakvu izložbu studenata treće godine fabričkog dizajna. Bilo je zanimljivih radova. Nekoliko minuta nakon što sam pojeo svoj kroasan, ugledao sam na ekranu broj 98. Bio sam sledeći. Posle par izmenjenih osmeha, šalterska radnica me je potvrdno upitala: „Matteo, rezervisali ste povratnu kartu do Ciriha?“. „Da, jesam“ odgovorio sam joj. Ponovo mi se nasmešila.

Voz je kretao sa drugog perona. Izašao sam na peron, kiša je ponovo padala. Prišao mi je dečko, romske nacionalnosti, i pitao me da li imam koji dinar. Pomislih u sebi „imam, da me ne bije maler“. Izvadio sam iz džepa sitan novac, bilo je oko petnaest dinara. Dečko je bio vidno nezadovoljan, i sa nekim polovičnim „Hvala“ je nastavio ka ostalim putnicima. Morao sam da otvorim kišobran jer je stanični krov prokišnjavao. Za nas iz druge klase je bio spremljen naš vagon, crvene boje. Verovatno iz komunističkog doba. Relativno udoban. Doduše kasnije saznajem da je bez grejanja. Rekli su mi da ne znaju u čemu je problem, baš do malo pre je radio normalno. Voz je kasnio sat vremena i petnaest minuta.

Uzevši kartu još malo sam prošetao po stanici jer voz nije bio još postavljen na peron. Kasnio je u startu petnaest minuta. Sve vreme su se preko zvučnika izvinjavali. Prišla mi je jedna gospođa sa malim psom, i pitala me je dokle ja putujem. Rekao sam joj, nakon čega je bila presrećna. Zamolila me je da joj pomognem oko stvari. Imala je dva kofera. Pristao sam. Ubrzo smo se našli u vozu. Gospođa mi je ponudila 10 eur za pomoć. Odbio sam. Još nismo ni krenuli iz stanice već sam izvadio svoj laptop i priključio ga na napajanje. Morao sam da proverim bankovne izveštaje za ovaj mesec i završim neki ugovor za neke klijente. Gospođa kojoj sam pre par minuta pomogao se žalila kontroloru da je u kabini previše vruće, i da ako mogu da smanje malo grejanje. Krenuli smo sa dvadeset minuta kašnjenja.

Nakon što smo izlazili iz Beograda sat vremena jer je jednim delom pruga veoma loša a drugim delom je "rekonstuišu", nakon što sam slušao svađu dvoje ljudi oko sedišta i ako mesta nisu numerisana, nakon što je na kraju ta žena tog čoveka koji nije hteo da ustane pljunula, ušli smo u prostranu ravnicu severne Srbije. Voz je išao dovoljno sporo kako bi turisti ako ih ima, lagano mogli da posmatraju okolinu, dovoljno brzo kako do Ciriha ne bi putovali tri nego dva dana. Čovek crne puti desno od mene je iz svoje blatnjave torbe izvadio okrajak hleba, dva bataka i mladi luk, sve to je stavio na sedište do sebe i krenuo da se gozbi. Ulje sa previše nauljenih bataka je kapljalo po njemu i podu vagona. Osetio sam miris hrane. Postao sam i sam gladan. Izvadio sam sendvič koji mi je mama napravila i počeo da jedem. Nisam uspeo ceo da pojedem, došao sam do trećine i shvatio da zapravo i nisam gladan.

Iz centralne stanice u Milanu smo se brzo uputili ka severu Lombardije. Završio sam svoje ugovore i ostale stvari koje sam imao da uradim, te sam pored nekog filma koji su davali u samom vozu ipak izabrao neki svoj na laptopu. Na nekih petnaest minuta filma me je prekinuo crnkasti mladić, po naglasku bih rekao da je iz Rumunije. Prodavao je priveske, časopise i kondome. Trenutno mi u vozu nije bilo potrebno ništa od toga. Nastavio sam da gledam svoj film kada je posle deset minuta stigla i hostesa koja nam je delila sendviče i sokove. Uzeo sam svoji omiljeni od višanja, a sendvič spakovao u ranac za kasnije. I ako nisam mogao a da ne primetim dvoje mladih koji su sedeli preko puta mene, pokušavao sam da ih ignorišem. Od samog ulaska u voz su se ljubili, kada je nakon par minuta njihov odnos uzeo maha.Nastavili su sa ljubljenjem, ali su ovaj put i ruke bile zauzete. I tako uzajamno. Posle petnaestak minuta su napokon oboje ustali i krenuli ka toaletu. Nisam primetio, ali se nadam da je momak od onog Rumuna za razliku od mene kupio kondom.

U jednom malom mestu pre granice sa Mađarskom je voz stao kako bi promenili vagon. Dobili smo neki vagon austrijske železnice koji je imao grejanje. Imao je čak i nekakve časopise za čitanje. Ne znam nemački, tek bi trebalo da ga naučim . To će na građevini ići malo sporije ali verujem ja u sebe. Na fakultetu nisam imao problema sa jezicima. Ugrejavši se malo, stali smo na graničnom prelazu sa Mađaraskom. Voz je stao, grejanje je stalo, izvadio sam slušalice iz ušiju. Nismo čekali ni dva minuta kada smo dobili komandu da svi iz voza izađemo sa svojim torbama. To smo i uradili. Stajali smo pored voza u koloni, jedan pored drugog. Carinici su pregledali torbu po torbu. U mojoj nije bilo mnogo toga, stvari, fotografije, i par konzervi. Morao sam da se izujem i dokažem im da ne krijem ništa ni u patikama. Vetar je duvao, a kiša je rominjala. Nakon što mi nisu ništa interesantno našli, pogledali su mi u pasoš, videli da posedujem vizu, i vratili isti . Nakon sat vremena pretresa našli smo se u Mađarskoj. Bio sam srećan. Moj prvi izlazak iz zemlje.

Brzina voza je dostigla nekih 150km/h. I putovali smo tom brzinom kroz Italiju dok nismo naišli na Alpe. Kasnije nismo imali tu brzinu, ali smo imali predivan pogled na snegom prekrivene planine i ledena jezera svuda oko nas. Poludrvene kuće sa baštama. Stada šarenih krava. Sve tako mirno i sređeno. Bilo je čarobno svaki put kada sam putovao prema Švajcarskoj. Nekoliko turista je pokušavalo da sav taj čar zabeleži svojim fotoaparatom. Ja već imam mnoštvo takvih slika sa ovog putovanja. Mladi par koji se nedavno vratio iz toaleta je opet sedeo preko puta mene. Ona je čitala knjigu, on je spavao. Pet minuta nakon što sam napokon završio sa gledanjem svog filma ušli smo u Švajcarsku. Na ulazu nas je dočekala samo velika tabla sa rečima dobrodošlice i par policajaca koje smo kroz prozor ugledali. Nismo stajali. Švajcarska je bila divna.

Imam 27 godina, neoženjen, nezaposlen. Završio sam matematiku na Beogradskom Univerzitetu, u roku. Nisam našao posao. Imam stariju sestru, udala se, sada živi u Kragujevcu. Ne radi, ima troje male dece. Ja sam kupio kartu u jednom pravcu. Zato što se više ne vraćam. Preko ujaka sam uspeo da nađem dobro plaćen posao u Cirihu. Radiću na građevini, kao fizički radnik. Za početak ću živeti kod ujakovog prijatelja, kasnije ću se već nekako snaći. Zadovoljan sam. Srećan sam. Po prvi put mi je neko u životu dao priliku da radim. I radiću...

Pre tri dana sam napunio 25 godina. Završio sam menadžment u Milanu i odmah nakon studija našao posao u struci. Radim već godinu dana u furmi i jako sam zadovoljan. U Švajcarsku na zimovanje idem često, skoro svake godine. Imam puno prijatelja tamo, tako da prvo provedem par dana u Cirihu pa se zajedno sa njima uputim na neku od planina. Imam mlađeg brata, živi u Livornu sa roditeljima, radi kao pekar u obližnjoj pekari. Često i njih posećujem. Mogu. Posao mi je dovoljno fleksibilan. Jedva čekam da stignemo u Cirih. Jedva čekam da vidim prijatelje. Jedva čekam da se napijemo. Jedva čekam da stanem opet na skije...