После дивне Барселоне са укусом јагода, купили смо возне карте за југ. Врели, сунчани југ је чекао само на нас! А ми? Ми смо чекали воз. Седели смо непомично одбројавајући минуте до поласка нашег воза. Путоваћемо целу ноћ, и прећи пореко скоро целу Шпанију. Док сам чекао пола десет, гледао сам хол станице пун туриста и слушао млади брачни пар како прича на шпанском, иако не разумем ни реч тог језика. Велика казаљка се приближавала броју шест. Две девојке су стајале са стране, наслоњене на ограду. Једна плава, друга црна. Љубиле су се. Према чекаоници су ходале две девојке. Заправо била је то једна жена и једна млађа жена, девојка, имала је око 20 највише. Мама и ћерка, обе плаве, обе нашминкане, са по два велика кофера. Изгледале су као из доба ренесансе, негде крај шеснаестог века. Ходале су елегантно, на штиклама наравно. Кофери су их мучно пратили. Изгледали су уморно. Тројица запослених су маму и ћерку погледима пратили. Млађој дами се лелујала бела ренесансна хаљина, чинило се као да гледа у плафон док корача. Плава и црна су се и даље љубиле. Са станичних звучника се зачуо груб женски глас. Причала је нешто на шпанском. Док је све дубље залазила у причу, лица оних који су претпостављам разумели шта прича, постајала су избезумљена, бесна, искривљена, запрепашћена. Зависи ваљда како је ко доживео ту вест. Моје је и даље било мирно и сталожено. Некада је много боље не знати о чему се ради, бити необавештен или глуп. Пошто се вест вероватно и нас тицала, питао сам млади брачни пар до нас о чему се ради, на енглеском са све источноевропским акцентом. Верујте ми да ни они нису имали ништа бољи. Али сада то није ни важно, сада када сам сазнао да наш воз за сунчану Гранаду касни два и по сата.
Седимо у возу већ неких пола сата, док воз стоји у станици, чека поноћ како су нам рекли, да крене, да добије одобрење контроле. Ако већ чека поноћ, дај човече да кренемо пре дванаест, јер после нисам сигуран шта може да се деси. Можда се и ова кочија претворе у бундеву, можда ће нестати све ово око мене, можда се случајно пробудим. А рекао бих, да уопште не бих волео да је ово сан. Мада, када би и ви имали овакве прве комшије у возу, буђење из сна би понекад добро дошло. Дијагонално од нас, са моје десне стране су седеле даме из шеснаестог века, дигнуте главе. Своја четири кофера су држали ту, до себе, да им неко не би украо. Превише је црнаца, кинеза и нас источњака у возу. Да, да, баш су тако и рекле, то јест само млађа, дама у белом. Гласно је размишљала, ваљда мислећи да не разумемо енглески, да смо глупи и необразовани. Цитирам: " Мама погледај ово, путујемо са африканцима, кинезима и овим лево, источноевропљанима. Да ли је могло бити горе?". "Не" мислим у себи, није могло бити горе, неколико сати ћу морати да проведем са умишљеним британкама које се грозе на све што не потиче са њиховог острва. Окрећем главу, скидам патике, дижем ноге на седиште преко пута мене.
Погледао сам на сат, десет до једанаест. Сви путници су углавном већ нашли занимацију. Кинези су и превише бучни, смеју се нешто, пиште, вриште. Дечко тамне косе, негде око двадесет и пет година, улази у наш вагон и тражи празно место како би сео. Убрзо и проналази. Седа поред африканца, до прозора, преко пута краљице и принцезе. Ставља свој ранац изнад седишта, вади малу флашу вотке и "ред бул", меша их у чаши и пије. По покретима и понашању смо сви уочили да је веома хиперактиван, кренуо је одмах у конверзацију са нама, али када је увидео да нико од нас не разуме шпанки, био је утучен. Морао је да ћути. Мада је с времена на време сам себи добацио коју. Дворске даме су биле запрепашћене, скретале су поглед све време са њега. Коментарисале све опет на глас. Млади Шпанац је узео своју чашу и изашао напоље, видно узнемирен. Временом смо схватили да је уствари такав и иначе, таква му је нарав изгледа, енергичан, брз, импулсиван, радиоактиван. Излазио је и враћао се пар пута, говорећи нешто сам себи у браду. Следећи пут када је изашао из воза, госпођа са острва је позвала контролоре запослене у возу. Сва усплахирана им је објашњавала о ситуацији са дечком, како је узнемирен, нервозан, иде тамо - овамо, како им је сумњив, како је он терориста, да у ранцу који увек остави на седишту заправо има бомбу. Остали путници као и ја су почели полако да се смешкају, добацују и подсмевају британским тајним агентицама. Усплахирена у белом је захтевала од контролора да он провери шта је у ранцу, и да ће у противном да напусти воз. Господин контролор је на све то одговорио да он нема право да претура по туђим стварима, да је сав пртљаг, као што јесте, на улазу прошао строгу контролу, те да не шире панику и дезинформације, окренуо се и изашао из вагона. Британке су остале на седиштима у тоталном шоку, да ли више због тога што их је контролор искулирао, или што се млади Шпанац вратио у ваног до пола го. Вероватно му је било вруће од толиког алкохола, па је дечко скинуо мајицу. Сада смо барем били сигурни да око струка нема обмотане бомбе.
Наредних десет минута су се мајка и ћерка чудиле, коментарисале, окретале, критиковале све у возу, око воза... Полуголи шпанац се није смирио. С обзиром да је сазнао шта комшинице мисле о њему, намерно је још више глумио нервозу, забринутост и страх. Пар девојака су се непрестано кикотале три седишта иза нас, и добацивале терористи нешто. Он им је на шпанском одговарао, такође кроз осмех. Префињене британке су постале на крају баш бесне. Звале су контролоре који се нису одазивали. Почеле су и да псују Шпанију, шпанску железницу и запослене у њој. Неких десет минута пре поноћи, усплахирана мама је устала, повукла своју ћерку за руку и рекла: "Ово овако више не може, идемо да се жалимо! Идемо из обог воза! Овај сигурно нешто спрема! Наћићемо аутобус за Грандау!". Покупиле су своја четири кофера, забациле косу уназад, подигле своје главе, и некако се одгегале из воза. Њихова места су остала празна. Почео сам да се гласно смејем. Сви су почели да се смеју. Терористи су сузе кренуле од смеха, устао је и отпоздрављао овације путника. Кроз прозор смо гледали маму и ћерку како набадају својим скупим штиклама. Зачула се сирена, машиновођа је затворио врата и воз је кренуо. Овације су бивале све јаче. Смејао сам се наредних двадесет минута. После тога сам заспао.
Наш воз у Гранаду никада није стигао. Нико од нас није успео да угледа то врело сунце Андалузије. Сви они који су спавали нису се ни пробудили, сви они који су били будни нису ни осетили.
Наравно, шалим се. Сунчано јутро у Гранади било је очаравајуће! Стигли смо у чувену Андалузију, тако пусту а ипак са много зеленила, тако врелу а ипак освежавајућу, тако мирну а ипак узбудљиву...
Нема коментара:
Постави коментар