Бол до детињства

Звао се Болдо. Мој најбољи друг из детињства. На почетку ми није сметало то што је црн. Лепо смо се слагали, од оног дана када сам га упознао, када ме је одбранио од пса који ме је напао. Верујем да није било њега, изуједао би ме поштено. Овако сам задобио само три уједа, једно уво мање и два месеца у болници. Нашао сам Болда након што сам изашао, живео је близу моје зграде, одмах доле испод депоније. Смрдело је могу вам рећи, смрдело је увек, тако да смо током другарства више времена проводили код мене у крају, а и често је јео код мене. Мама је увек инсистирала да остане на ручку, његова мама никада то није захтевала од мене. Није му давала да преспава код мене. Никада. То је зато што је мој друг Болдо сваког јутра радио по граду, зарађивао као велики, био равноправан члан породице. Барем сам тако мислио. Увек сам га чекао око поднева да дође на ручак, па да остатак дана проведемо заједно. Играли смо се свачега, исто као и остала деца. Иако су га неки чудно гледали, са дозом суздржаности разговарали са њим, ја тај проблем нисам имао. Све док нисам кренуо у средњу школу. Болдо није ишао у школу. Старији од мене две године, али је завршио само четири разреда основне. Упркос тој чињеници, био је много паметнији и сналажљивији од многе деце који су са мном ишли у разред. Пре свега, био је много искренији друг од свих њих. Кренувши у средњу школу, у центру града, кренула је нова прича у мом животу, у којој за Болда није било довољно места. Говорио сам новим другарима око себе да ми се најбољи друг зове Бобан, и избегавао сам да их упознам са њим. Болдо више није тако често ручао код нас, други јесу. Нисам га више свакодневно чекао у подне испред зграде, једноставно за то нисам имао времена. Са новим пријатељима смо ишли по кафићима, дискотекама, играли фудбал на изнајмљеним теренима. Болдо једноставно није имао пара за то. Није био равноправан члан породице, његова зарада није био и његов новац. Поред тога што сам га све више избегавао, његова искреност није јењавала. Његова верност је била иста као и првог дана нашег дружења. Једноставно није хтео да одустане од мене, живео је у нади да је ово пролазна фаза у мом животу. А ја сам само желео да будем кул осталим другарима, да фаца у друштву, да придобијем њихову пажњу. Нисам о њему ништа лоше мислио, али остали јесу. Проклето је био црн, и прљав. Није ми сметало, сада ми смета. Изговори које сам измишљао како се не бих видео са њим, бледели су, и полако пресушили. Мислим да му је било тешко, видно је почео то да показује. Волео сам га, али нисам смео да паднем на то. Био сам јак, кул и омиљен у друштву. Више је њему тешко него мени. Издржаће.

Те ноћи после утакмице коју сам гледао са другарима, враћали смо се до моје куће да покупим паре и наставимо даље. На улазу зграде је седео Болдо, смушен и видно тужан. Када ме је угледао, осмех је ипак био ту, онај искрен, на очајном лицу. Први пут му у животу осмех нисам узвратио. „Хтео бих да нешто попричамо“ устао је са степеништа и рекао ми. Стао сам испред њега, одмерио га од главе до пете, и одговорио, хладно како нисам ни сам веровао да могу да одговорим: „Шта хоћеш цигане?! Хоћеш опет да ми дираш сестру?! Да је узнемираваш?! Склони ми се са очију ђубре једно!“. Болдо се изненађен мојом реакцијом и речима укопао испред мене. Бледо ме је гледао и није изговарао ништа. „Шта ме гледаш прљави, склони се док те нисмо развалили овде!“ драо сам му се у фацу. Моја два другара су већ добацивали иза мене. Мој друг из детињства је и даље пребледео стајао испред мене. Усне није отварао. Само сам угледао сузу како клизи низ десни образ. Осетио сам у себи нож, онај који сами забијамо себи. Који не рањава али оставља траг. Пред очима ми се вртело цело наше детињство. Наше заједничко детињство, тако лепо и безбрижно. „Шта ми цигане још цмиздриш ту!?“ прекинуо сам своје емоције урликом. Повукао сам га за врх јакне, тако јако да сам исцепао део на рамену. Моја стара јакна. Одгурнуo сам га са степеница на улицу. „Да те више нисам видео овде!“ и даље сам урликао, толико да су ми жиле искакале по лицу, у право време да сакрију бол коју сам осећао. Дејан, друг из средње га је у пролазу шутнуо и изговорио му још пар псовки. Нисам гледао, чуо сам како му то ради. Пеђа, други ортак га је пљунуо мислим, барем сам тако чуо. Оним другим уветом, које ми је Болдо сачувао. Нисам се окретао. Наставио сам у зграду, по паре, па у дискотеку. Тресао сам се у лифту од бола. Изашао то вече са другарима, али сам их након сат времена напустио. Искористио сам један од изговора које сам увек пласирао Болду. Код њих је увек упалило, код њега никада није. Знао је. Знао је да га лажем. Плакао сам те ноћи, плакао као никада до тад. Неколико сати. Неколико наредних дана, сваки пут када угасим светло и кренем на спавање. Мени је било тешко али сам знао да је њему неколико пута горе. Барем сам се надао да је тако. Од тог дана Болда више нисам видео, можда пар пута у пролазу, када сам се крио од њега, али само првих пар месеци. Заборавио сам га брзо. Уживао сам са новим пријатељима, био срећнији него икада. Ретко сам помишљао на њега и наше бедно дружење. Био је то крај.

Данас имам тридесет година, жену и две ћерке. Имам добар посао и велики стан. Имам супер ауто и кућу на мору. Ћеркама немам шта да кажем јер не смем. Пријатеље одавно немам јер су били пријатељи. Барем сам ја тако мислио. Нису ту већ годинама. Брзо сам их преболео. Нове немам јер их не желим повређивати. Себе. И дан данас понекад заплачем када се светла угасе а сви око мене за заспу. Увек сам се крио. Тако је и даље. Чуо сам да је мој друг из детињства сада у Немачкој. Ради, и вероватно има свој новац. Иде по кафићима, клубовима, на куглање. Без мене.

Њему је било тешко али сам знао да је мени неколико пута горе.

Барем сам се надао да је тако.