Maline

Ona je ležala nepomično u polju malina, usne su joj se crvenele, umazana. Ležala je i gledala mesec, drhtao je iznad nje. Razmišljala je tih par sekundi i dalje o njemu, kako je sa travkom u ustima čeka. Znala je da pogrešila nije. Sklopila je oči i utonula u san. Sanjala je da će je čekati opet.

Pre samo par sati se sa njim kao po običaju sastajala tu u malinama, daleko od njene kuće, straha i života. Čekala je svaki vikend da to uradi, sa njim, pod tim istim nebom, i pred tim istim malinama. Uvek na istom mestu. Šesti red, sto koraka ka sredini. Retko ih je koračala, češće pretrčavala. Kada ga je danas ugledala, već je ležao na zemlji, sa travkom u ustima spreman da je osvoji, po ko zna koji put. Pala je iznova na to. Pala je pred njim. Nisu mnogo progovarali jer su reči bile suvišne, možda opasne i strašne. Nije znala mnogo o njemu, on je znao mnogo o njoj, nije marila. Mrak se već spustio na polje, i jedino što se čulo su zrikavci i njeni uzdasi. Tiho je uzdisala, ali ipak dovoljno jako, da mu pokaže koliko uživa u svemu tome. Prašina koja se sa suve zemlje dizala pod njima lepila se za znojava tela. Nije je gledao, ili je to činio retko. Nekako su oboje skrivali poglede, skrežući ka mračnom nebu. Grebala bi svojim noktima njegove ruke svaki put kada su pri kraju. A kraj je kod njih značio novi početak. Nekoliko puta. Ipak je do sledećeg viđenja trebalo proći čitavih šest dana. Previše za nju. U pauzama je ležala kraj njega, naslonjene glave na njegovom ramenu. Činilo se kao da su par, onaj romantični, iz knjiga i filmova. Srećni. Zajedno. Šaputala je, pevušila mu, tiho. On ju je slušao, grickajući svoju travku. Zrikavci su se i dalje čuli. Pružali su joj melodiju, podršku. Maline su ih i dalje gledale, istu priču, isti scenario. Već godinu dana. Svaki njihov poslednji put se čuo najglasnije. Jaukala je, ne toliko od zadovoljstva koliko od pomisli na narednu praznu sedmicu. Bez njega i ove prašine. Uštogljeno i pod konac. Bez iznenađenja, uzbuđenja i radosti. Živela je dva dana u sedmici. Za njega.

Mesec je obasjavao njihova umazana tela. Spremni da završe to veče. Melodiji se prikrao još jedan zvuk, nije ga čula, on jeste. Nastavio je da je voli. Uvijala se od užitka, dok je on slušao korake koji su bivali sve glasniji. Pridružio se i vetar koji je šamarao maline. Tresao se na zemlji dok se završavao i poslednji čin. Ona je jauknula. Od sreće i užitka. Zabacila je glavu ka nebu, ovog puta ne ugledavši mesec iznad nje. Silueta drugog muškarca stajala je iznad. Oči su joj svetlucale u mraku, suza joj se presijavala na mesečini. Svi su ćutali, nekoliko sekundi. Zrikavci nisu. Začuo se pucanj, kada su i oni zaćutali. Jauknula je, ali ovaj put od bola. Pala je na leđa, podigavši prašinu. Silueta je i dalje stajala iznad nje, i gledala je. On je ustao sa poda i stresao se, skidajući prašinu sa sebe. Polako se oblačio dok je muškarac sa pištoljem i dalje nepomično stajao iznad nje. Ona je ležala, crvena od krvi i malina. Pokušavala je nešto da kaže ali nije imala snage. Sablasnu tišinu prekinuo je siluetin glas. Neobično smiren.

- "Hvala. Da mi nisi sve ispričao, kuja bi me varala celog života". Nastupila je pauza. Zrikavci su opet pokrenuli svoju pesmu. Nastavio je: "Ne brini se za telo, do ujutru ga neće biti".

On je samo klimuo glavom, obrisao suze i okrenuo se. Napravio stotinu koraka i skrenuo desno. Više se nije pojavljivao u malinjaku, barem ne u tom. Muškarac sa pištoljem je stajao još nekoliko sekundi iznad nje, spustio se na zemlju, poljubio u čelo, ustao, načinio sto koraka i skrenuo levo. Vratio se u njihovu kuću, sterilnu i hladnu. Zaspao je.

Ona je ležala nepomično u polju malina, usne su joj se crvenele, umazana. Ležala je i gledala mesec, drhtao je iznad nje. Razmišljala je tih par sekundi i dalje o njemu, kako je sa travkom u ustima čeka. Znala je da pogrešila nije. Sklopila je oči i utonula u san. Sanjala je da će je čekati opet.