Bosanski lonac

Moram prvo da se pohvalim da sam jutros pojeo Easy morning breakfast u Meku. Posle ovakve poslastice mi nikada više neće pasti na pamet, da dok čekam nekog, svratim u ovu ustanovu pre jedanaest sati izjutra. Hitno mi je trebao čizburger kako bih isprao creva, ali mi dušmani nisu dali. Uporno su ponavljali "Gospodine, čizburger možete naručiti tek posle jedanaest časova". Na treću takvu rečenicu sam odustao i izašao. Vrata nisam mogao da zalupim jer su automatska, ali sam šutnuo kamenčić koji je zatim pogodio neku ribu na bajsu, koja je zatim udarila neku ženu sa kesom jagoda koja se izvrnula i prosula jagode po panduru koji je u tom trenutku primao mito od ratnog profitera, inače Dačićevog bratanca od tetkine strine koja sada ima plantažu tih jagoda i prodaje ih Imleku. Pa ako nekada budete pili voćni jogurt od jagode, setite se Dačića.

Granice su bile prepune raje, dal bosanske, hrvatske, srpske i ostalih plemena. Primač mita na bosanskoj strani nije bio upućen da imamo nove saobrćajne dozvole, pa nas je i on kao onaj malo pre u Meku smarao sa jednom te istom rečenicom, doduše bez osmeha i čovečanskog. "Dajte mi saobraćajnu!" rekao je prvi put u stilu Seke Aleksić dok se kupa u magarećem mleku. "Saobraćajna vam je tu među papirima" odgovorili smo. "Rekao sam dajte mi saobraćajnu!" nadrkavao se na nas, praveći u toj rečenici par grešaka. "Saobraćajna je tu sa strane, zakačena u papirima". "Nema je! Dajte mi saobraćajnu!" sada je već bio ljut, jer nit mu dajemo saobraćajnu, nit 10 eura za ćevape. Posle par dugih minuta smo ipak uspeli da ga ubedimo da imamo saobraćajnu, samo što ne izgleda više kao dozvola ribolovačkog društva. Srljamo u progres. Ne znam samo zašto mu je toliko trebalo da shvati? Jel ima to nekakve veze sa Bosnom? Pustio nas je, bez 10 eur u džepu, te smo napokon stigli smo na tlo Bosne i naravno Hercegovine.

Ćevapi su bili izvrsni, lepinje još bolje, a o kajmaku da ne pričam. U sred one Republke Srpske, centra srbstva, pravoslavlja, mudrosti, junaštva, polne ravnopravnosti i kosmičkih energija, ja naletim na jednu divnu curu, islamske veroispovesti. Ne bih ja to ni naglasio, da nije ona zbijala šale na taj račun. Da nije pričala kako, dok radi u poslastičarnici, ljudi moraju da je zovu Smilja kako nabeđene srbende ne bi provalile da je muslimanka, i rascopale joj glavu. Smejali smo se tako i ćaskali, uglavnom uživali. Ma sve bi to bilo u redu, oženio bih je ja, doveo u Srbiju do Libije, prešao u Islam, jeo tufahije svaki dan, da nije u jednom momentu došla druga cura, negde oko šesnaeste i izgovorila "Mama, jel idemo posle na rođendan?" Ta prva cura o kojoj vam pričam, i nije baš cura, ima trideset i osam godina, bivšeg muža, i ćerku od šesnaets godina. Kada sam popio šećer i vodu da dođem k'sebi, udelio sam joj par seljačkih komplimenata kako izgleda mlađe, kako je lepa itd. Seljački, neseljački, uvek upali kod žena. Ali ja stvarni do tada nisam upoznao ženu koja izgleda toliko mlađe, da sam se u jednom trenu zapitao hoću li odgovarati za pedofilstvo ako je slučajno kresnem. Razmenili smo još par reči pre nego smo je napustili. U povratku sam razmišljao o njoj. A o baklavi da i ne pričam.