Рефлектори

После детаљне припреме за Аушвиц, гледањем нацистичких филмова и згражавања на истим, добио сам велику жељу да побијем све Немце око мене (не баш у стилу Бред Пита, нешто хуманије), али и да слушам добру глазбу и дрмнем неку раџу. Пило се ових дана, није да није. Увече смо упали у Театар 78, бивши Веселин Маслеша, на концерт младих бендова, али и Земље Грува као специјалног госта. Манифестација је одржана уз акцију "Нешто се дешава" где су се прикупљали потписи за осветљавање парка у Сарајевској улици. Колико сам био одушевљен што су било какве иницијативе покренуте од стране младих суграђана, толико сам и згрожен и разочаран што морамо да овој власти сакупљамо потписе за овакве мизарне и бедне ствари као што је постављање осветљења у нимало споредном парку Београда. Што се нико у власти не би сетио да сам то уради, него чекају да народ скупи хиљаде потписа како би мрднули своју натоварену задњицу, и решили проблем, макар то биле и светиљке које су изгледа луксуз. По мом неком мишљењу, иницијативе служе за много веће ствари, које нису основна делатност градске власти, проблеми који нису у опису њиховог посла, а неопходна је њихова помоћ да би се решили. Или можда грешим. Једноставно само сматрам да није потребно да сакупљамо толико матичних бројева да би асфалтирали неку улицу, поставили светиљку или урадили рампу за инвалиде. Ако је тако, шта раде толики запослени у градској власти? Само њих да попишемо, имали би довољан број потписа за три сличне иницијативе.

Да се вратимо дивноме концерту. Бендови су били сјајни, атмосфера је била савршена. Тај догађај ме је подсетио на две супер ствари у мом животу. Простор у којем је одржан концерт, тај театар је исти онај у којем је моја школа глуме организовала представе, аматерске оне, пред чији почетак дрхтиш као прут, али си пресрећан када завесе падну, а рефлектори те више не заслепљују. Када чујеш аплауз за собом, а не окрећеш се, јер једва чекаш да побегнеш. Аплауз који није толико за квалитет твоје глуме колико за подршку томе што радиш. То је та позитивна трема, која је супер. Не смета ти у извођењу и реализацији саме представе, али ти пружа изванредан осећај. Присећам се тих пар одломака са којима смо на даскама спремно чекали своје родитеље, пријатеље, комшије и залуталу публику. Диван период одрастања и дружења. Свакако леп осећај када знаш да си некада ти стајао на бини са оне стране, и имао шта да кажеш. Заправо свакодневни живот подсећа на наступ на бини, сви буље у тебе, прате сваки твој покрет, коментаришу сваку твоју реч, проналазе мане и смеју се грешкама. Једина је разлика што у глуми понекад добијете и аплауз, у стварном животу ретко.

Друга супер ствар на коју ме је концерт подсетио је свакако Тренчтаун фестивал, сваког првог маја на Палићу. Опуштена атмосфера, исти такви људи и мноштво добре музике. Не бих га мењао ни за пут на Карибе или опортјунити да побијем сто немаца. Радо га се сећам и једва га чекам. И нећу вас звати да дођете, чувам га само за себе. Ви идите на Авалу, као и до сада!