Једну Барселону са јагодом молим вас!

Зовем се како се зовем, није ни важно! Седим на седишту 10F и посматрам чудесну панораму Барселоне кроз округли мали прозор. Док пролећемо кроз беле облаке изнад Средоземног, авион се затресе са времена на време. Полукружном путањом се полако спуштамо ка аеродрому. Изнад града нема облака, сунце је високо на небу, и доста јако могу вам рећи. На својој кожи мерим неких 34, 35 степени. Силазим полако из авиона, узимам своју браон торбу, стављам на рамена и упућујем се ка перонима Renfe-а. Прилази ми мало пунија Шпањолка, обучена у црвено радно одело са питањем да ли ми је потребна помоћ. Одговарам позитивно, купујем карту за десет вожњи по граду, и улазим у црвени, модеран и изузетно чист воз. Са неким избељеним странцима, вероватно из Скандинавије, прича неки вероватно поремећени лик, и све то на шпанском. Смеје се, виче и објашњава нешто зачуђеним и помало уплашеним Скандинавцима. Држао је монолог. Остали путници су игнорисали све то, читајући новине, књигу, или слушајући музику. Ја сам скренуо десно, и ходником отишао ка почетку воза. Следећа станица је била Барселона Центар.

У шареном и на први поглед занимљивом Mellow хостелу сam наишao на насмејану девојку, црну, са црним очима и симпатичним осмехом. Нисам је разумео када је на енглеском изговорила одакле је, и било ме је срамота да касније поновим питање. Уосталом није ни важно. Мада, с обзиром да ме је она не само питала одакле сам, већ и моју путну исправу затражила остао сам ускраћен за једну више информацију. Али верујем да смо „квит“, јер она вероватно није запамтила какву косу ја имам и које су ми боје очи. Ту смо негде... Показује ми собу 24 која је била ту близу, одмах поред јавног тоалета. Али верујте ми то што се осећало у соби, тај смрад од кога ме је три дана болела глава није долазио из тог тоалета. Напротив, тоалет је био угланцан и миришљив. У соби 24 поред две дебеле немице, са мном је просторију делио и један, морам тако да се изразим јер нема других речи за то, смрдљиви белац. Као ни девојци са рецепције, ни њему нисам утврдио идентитет. Уосталом није ни важно, смрдео је. Смрдео је кад год уђе у собу, а Бога ми осећало се и доста након што је напусти. Помало ошамућен успео сам да се распакујем, средим, истуширам, и кренем пут центра града.

Спуштао сам се низ уске и стрме улице према чувеној недовршеној Гаудијевој катедрали Sagrada Familia. Њених као у песку направњених осам кула су се појављивале времном изнад црвених кровова Барселоне. Још више због грдилишта и силних реконструкција улица око катедрале прилаз катедрали је био отежан густом реком људи са фотоапаратима, шетајући измећу зграда и ограда градилиша. Неки се нису ни устручавали да шетају по сред друге улице како би пре свих направио пар фотографија, које на крају као и моје, али као и осталих милијарду фотографија овог здања идентичне, и сликане са истог места под истим углом. С обзиром да се катедрала налази у блоку окружена зградама са свих страна, тешко је ухватити је на фотоапарату целу, у пуној величини. Зато постоји једно место са кога се може већ некако обухватити већи део катедрале са кога је сви сликају. Размишњао сам о томе да не чекам ред да је усликам, већ да ту слику скинем са google-a, али сам ипак сачекао да видим какав је осећај сликати је лично. Сачекао сам, и нисам осетио ништа. С обзиром да никада не плаћам уласке у катедрале, цркве, храмове наставио сам право, према центру.

Прелазећи Passeig de Gracia улицу, крoз наочаре гледам сунце на врху које ме суши и убија полако, мене без места да станем у хлад, без флашице воде у руци. И да имате где да купите воду, неће вам трајати дуже од 10 минута. Маркета у Барселони као и да нема, барем не у овим туристички атрактивиним улицама. А да скренете из њих не смете како не би пропустили неку зграду, фонтану, фигуру или уличног аниматора. Наравно ту су и улични продавци, који продају флашице воде 0.5 за неких 1.5 до 2 еура. Е сада када срачунате да вам за шетњу од неких три, четири сата треба таквих отприлике најмање пет флашица, а можда и више, долазите до рачунице да ћете само за воду дати око 7.5 еура, што је будалаштина. Што један мој познаник из Холандије каже, не треба помагати и куповати од лопова. И остао сам жедан.

Пролазећи главном улицом La Rambla сударам се са милионима туриста и оних за које кажу људи да те исте туристе желе да опљачкају. У џепу имам пасош Србије, карту за метро, и двадесет еура. Не верујем да то икога занима. И тако док се пробијам кроз масу и бежим од фото апарата као Britney Spears, успем да погледам и коју грађевину са стране. Могу вам рећи да ми се свиђа архитектура тих зградица. Све су некако занимљиве, лепе и уредне. Има пар неких чувених зграда у тој улици направљених од стране познатих архитеката, али ми се оне ни по чему не издвајају од осталих, осим што имају ето, име… Одмах на пола пута са десне стране угледах улаз у чувени Mercat de Sant Josep, прашарану пијацу пуну свега што се обично на пијаци може наћи. Поред занимњивог здања у коме се пијаца налази, атмосвера унутар пијаце је нешто што треба осетити. На тезгама са љубазним продавцима који ће вам на сваки начин изаћи у сусрет и помоћи вам при одабиру, можете купити или пробати свакојако воће, преукусне цеђене сокове који ће вас расхладити у сред таквог врелог дана, или разноразне делове животињских тела, да не идем у детаље да се некоме не би слошило.

Напокон расхлађен настављам даље према луци и Барселонети, новом релатино модерном крају града са кафићима, тржним центром, акваријумом, плажама, шеталиштем и прљавом морском водом. Полако напуштајући главну улицу, прелазим преко великог трга где на високом стубу стоји Колумбо са раширеним рукама испраћајући и дочекујући сваки брод који посети луку. Поглед са италијана Кристофера ми одвраћа група црнаца који са женским торбама, наочарима, сатовима беже од полиције који их свакодневно растерују. Као жртве расизма или због нечег другог афро-шпанци су принуђени да на улици и по плажама туристима продају шверцовану робу, разних марки и модела, и од тога живе. Прелазећи нови мост ка тржном нентру Маремагнум посматрам људе око себе. Мали кинези са фотоапаратима шкљоцају на све стране, две згодне преплануле девојке леже на сред моста сунчајући се, што ради још неколико људи поред њих, старија жена црвене косе једе свој сендвич и сок од боровнице на клупи, док њен пас јурца око пролазника, поред мене пролазе бака и дека држећи се за руке, имају po неких осамдесет година each. И не знам зашто је некоме „гадно“ када виде двоје старих који се и даље воле, мени су они баш симпатични. И не, нисам necrophile...

После дуге шетње током дана, ушао сам у метро на станици Villa Olimpica која се налазила одмах поред градске плаже, и кренуо ка хостелу. На плажи данас нисам био, купаћу се у мору сутра одмах након сачекам другара који би требало да ми се придружи на путовању. Требало би да га сачекам на железничкој око девет сати изјутра, мало рано, али отворићу очи некако. Улазим у полу празан вагон и седам поред кинескиње која је на перфектном шпанском, барем мени тако звучи, причала са неким. Декица преко пута нас не скида поглед са ње, кад кад погледа кроз прзор да провери где се налазимо. На следећој станици улази црни мали декица са све хармоником, поздравља све нас у возу и креће свој репертоар, свира и пева. Веома је весео и насмејан, рекло би се да је декица позитиван лик. Успео је да примами осмехе људи у вагону, али и по неки еуро, или цент од њих. И морам вам напоменути да је свирао ни мање ни више једну шпанску песму коју сам чуо већ у мајци нам Србији, јер неко је већ успео да је преради. Нисам могао да се сетим речи наше верзије, тако да сам тихо пратио само мелодију песме. Две станице након што је занимљиви декица изашао, сишао сам и ја.

Ушавши у собу одмах ме је дочекао несношљиви смрад смрдљивог белца. И даље нисам могао да схватим да неко тако може да смрди, и да га је још брига што собу дели са још троје људи. Срећа у несрећи је била што сам имао кревет одмах до прозора. И када сам хтео да мало прозборим на немачком са своје две цимерке, оне нису биле ту. Или су завршиле у болници од овог смрада, или су се загубиле негде у Барселони. Пожелећу им Guten Morgen сутра када се пробудим. И није ми требало много да заспим, ошамућен, склопио сам очи на јастуку.

Guten Morgen сам тог јутра пожелео свом другу на железничкој станици, али на српском. Након што смо оставили његове ствари, одмах смо се упутили ка градској плажи поред које сам јуче шетао. Море је било хладно, песак врео, а бога ми и ја, када сам на плажи угледао мноштво девојака, згодних девојка које су се сунчале у топлесу. Празно место смо на плажи нашли баш ту негде између њих. Биле су свуда око нас, били смо опкољени. Поставио сам свој пешкир, направио рупу у песку и одао се лепотама сунчања у Шпанији. Опростите, Каталонији. Додуше мало смо и пливали, какве случајности у исто време кад и оне. Афро-шпанац је и даље продавао наочаре, сатове и торбе по плажи. Питам се да ли је он огуглао на све ово?!

Свуда око нас су пливале раже, корњаче, разне рибе, мале, велике, жуте, плаве, медузе, јегуље, пиране и ајкуле. Невероватан је осећај када се два метра од вас приближава велика ајкула, док јој ви непомично гледате у ситне али оштре зубе. Таман што доплива неких пола метара од вас, очи у очи, скрене ка површини и одплива изнад ваше главе. Тренутни осећај тада вам и не могу баш описати, то стварно треба доживети. Срећа, одушевљење, страх. И све је изгледало тако близу и тако фантастично у градском акваријуму Барселоне, и ако им се на крову поред осталих европских застава и даље виори плаво, бело, црвена Југославија. Вероватно их нико није обавестио.

После пентрања по брду и шетње по чувеном парку Güell у коме се налазе разне скулптуре, мозаици, здања и остала дела архитекте Антони Гаудија, наставили смо полумрачним улицама ка још једном брду Барселоне. Montjuïc, на коме се налази тврђава, олимпијски стадион, велики парк, музеј уметности Каталоније, музеј археологије, као и чувена Магична фонтана, по свему судећи представља један од заштитних знакова Барселоне, колико сам ја могао да приметим. Једно је сигурно, поглед са Montjuïc-а је феноменалан, поготово у сумрак или током ноћи. Идеално место за седети пар сати, уз пријатеље и неко вино гледати према мору и бродовима који неуморно долазе и одлазе из луке. Магична фонтана, одмах у подножју прелепог музеја уметности је друга ствар која ме је оборила са ногу. Цео комплекс фонтана изгледа фантастично током дана, али увече када мрак опколи брдо, сама Магична фонтана која зауизма централно место је нешто невероватно. Ја мислим да свако вече током лета стотине, ако не и хиљаде туриста долази на ово место, проналази свој мали кутак око фонтане са којег ће посматрати чудесну представу коју ова фонтана изводи, мењајући боје и облике у ритму песама из свих крајева света. А оно што је мене највише фасцинирало је то да је фонтана то вече, када смо ми пронашли свој кутак поред ње и посматрали је, ђускала ни мање ни више него уз "Лане моје". Девојка поред мене, у црвеном џемперу мирисала је на јагоде...