Škola jezika

Poštovani,

dugo se nisam javljao. Pola godine.

Radio svašta, uglavnom ništa. Raduckao, ali me nisu plaćali, kako to već ide u ovoj zemlji. Ili vrlo malo, čisto da imaš za dva pića u gradu, tri bus plus karte za mesec dana i jednu košulju na sniženju kod Šveđana. Da ne kukam dalje, odlučih kada već radim za klikere, nek klikeri budu moji. Od septembra otvaram školu stranih jezika zajedno sa dve prijateljice koje su završile Filološki a dele istu sudbu što se posla tiče. Biće to kul škola, ponavljamo. Drugačija. Nikako samo puko mesto za učenje. Mora to biti nešto zanimljivije i kreativnije. Barem smo mi tako to uamislili. Biće tu i filmskih večeri i malih izložbi, čajanki i alkohola. Mašni oko vrata i u kosi. Mnogo peripetija oko otvaranja ima, ali idemo polako i redom. Možda ne baš redom, ali guramo.

Trudićemo se da budemo i ostanemo kvalitetni, profesionalni, drugačiji i svoji. I vaši.

Posetite našu Facebook stranicu. Artbox Belgrade.

Smeće: kako prepoznati kantu za smeće?

Ulazi meni ćale u sobu da pita kako se izgovara kada teraš sotonu od sebe, ja ga pitao što je l' si malo pre hteo popa da isteraš iz stana ili? Čovek je ćutke samo izašao iz sobe, odavno se on sa mnom ne upliće u rasprave, odustao je. Čovek vidi da sam teška budala, a kažu budalama nikada društvo nemoj da praviš. To kaže pak moja baba. Ali ona to kaže za ćaleta, to je porodična kolotečina, svako uvek nekog smatra budalom u familiji. Da znam kako se tera sotona, prvo bih oterao ovog krimosa iz prestonice. Danas sam proklinjao sotonu Mila što je došao uopšte, pa mi obični smrtnici, nekriminalci moramo da se gužvamo po prevozu i čekamo minutima da nas puste kako bi prešli raskrsnicu, hvala vam. Mi inače nemamo šta da radimo u životu, nemamo posao, živimo kod mame i tate, eto tako vozikamo se bez karte bzvze čisto da pokažemo svoj novi šal što nam baba isplela. Istina, ne zajebavam se. Volim da po dvadeset minuta čekam na jednoj raskrsnici, to mi je hobi. Čekač po raskrsnicama. No kada sam konačno stigao sa jednog kraja na drugi posle skoro dva sata, shvatio sam da sam zakasnio na druženje sa popom, pa mi odjednom Đukanović nekako prirastao za srce. Trajalo je oko dva minuta, kasnije sam opet proklinjao krimosa. Negde sam usput, tokom te decenije vožnje pročitao "Sada su svi Slobicini učenici na broju" mojoj sreći nije bilo kraja. Reunion. Sigurno ih drma nostalgija za srećnijim vremenima. Nije to mala stvar ljudi, ponovo na okupu, pa zar se ne raznežite kada samo pomislite da se vi nekada okupite sa svojim starim prijateljima iz detinjstva? Mislim se onda, možda je bre Đukanović došao da nam se zahvali što smo im poklonili deo najboljeg, već razrađenog evropskog festivala? Sada ne moraju ni prstom da mrdnu (niti su ikadato učinili) dobiće mnoštvo turista na tacni. Eto tako. Happy Hour od Srbije. Braćo. Sad će ovi što se kupaju u govnima svake godine da me demantuju. Bla bla bla. Nego, kada smo kod ekološke države i njenog vođe, kada ćete bre da naučite šta je žardinjera a šta kanta za otpatke, ljudi dragi sugrađani moji?  Evo slikovito:

žardinjera

kanta za smeće

Znam da nekima može da izgleda slično ali nije. Na gornjoj slici prikazana je žardinjera, obično betonska kutija u kojoj se sadi cveće, trava, po koja biljka, postavlja se uglavnom po gradovima gde je koncentracija zelenih površina mala. Služi za oplemenjivanje prostora, ograđivanje trgova, blokiranje trotoara, odvajanje ulica aliiiii NE služi kao kanta za otpatke. Opet ponavljam da razumem pojedine mozgove koji ne mogu da ralikuju ova dva oblika, teško je. Na donjoj slici imamo kantu za smeće, betonsku ili metalnu kantu koja služi da prihvati sve ono što vama nije potrebno. Služe obično kako bi sačuvale grad u kojem živite čistim, mada nije uvek slučaj, pogotovo u primitivnim sredinama. Obično se cveće ne gaji u njima. Znači rešenje zagonetke: ako imate papirić, žvaku, koru od banane, slinavu maramicu, iskorišćeni kondom, krvavi uložak, praznu flašicu, iscepani stranački plakat sve to ide u KANTU ZA SMEĆE (prikazana na drugoj slici) ne u ŽARDINJERU ili na ulicu. Ako već nismo dovoljno civilizacijski odmakli da imamo odvojene kante za sve što sam naveo, a zbog reciklaže (to je već termin koji 80% Srbije ne zna šta znači), dajte ljudi da krenemo od prve lekcije a to je kako da prepoznamo kantu na ulici. Ako opet niste sigurni, ištampajte ove dve slike i nosite sa sobom da bi u pravom trenutku znali kako da reagujete. Nadam se da vam je sada sve malo jasnije, te da mogu da očekujem na proleće po žardinjerama više zelenog a manje vaših sranja. Odoh sada da pišem dalje. Srdačno.

Ko si ti

Ja ne mislim na vreme, i ne mislim na bol, pošaljite po mene nekog kada taknem dno. A dno je tako blizu, na korak ili dva, porazi u nizu, moja senka to sam ja. Kreštavi glas nekog devojčurka iz Druge ekonomske mi prekida stihove. Znam da ide u tu školu, da je tako nazovemo, jer je sa svojim pratiocem sišla iz dvadesetpetice tu negde, kod onih konfuznih uličica tipa Ankara. Pričala je pratiocu kako je ostala gladna od jutros jer se baba nije pojavila da joj napravi plazmu i mleko. Ja se ne zezam. Nije znala da umuti plazmu i mleko. Zapravo zna ona da muti kako kaže, ali ne zna meru. Da li su ostali bili zabezeknuti u autobusu, ne znam, ali  kapiram da su ovi stariji svesni svog proizvoda. Mislim, i mi smo lupetarali svašta po autobusu tokom srednje škole, ali nismo bili toliko uber glupi čini mi se. Sve sam više uveren u svoju teoriju da su današnja deca, pa...malo priglupa. Žali bože te ekonomije. Kako li će jadnica nešto drugo izračunati kada ne može koliko plažme a koliko mleka. Ne, ona se nije zajebavala, mrtva ozbiljna je kukala za prvom pekarom. Dve stanice kasnije ulazi BusPlus kontrola, prilaze. Nemam kartu, niti ću je kupiti ovog meseca. Ne zbog nedostatka para ili svesti već zbog revolta. 

- Dobar dan, kartu Vašu molim.

- Nemam kartu. Zapravo imam karticu ali nisam dopunio. 

- Jel znate da kazna košta 1500 dinara?

- Jel znate da vam automati ne rade već mesecima, mislim, ne najavljuju stanice? Jel znate da niste uveli dnevne i vremenske karte?

- To ćete gospodine morati da se žalite našoj službi.

- Pa onda se i vi žalite istoj toj službi što ja ne želim da kartu kupim. 

Žena je odustala i nastavila dalje, a ja nastavio ka poslu. Pazi molim te, ja ću svoje dužnosti da obavljam a vi ćete da ladite mu*a? Da uporedimo. Mesečna karta u Beogradu je 30 evra, u Beču 50. U Beogradu kasni prevoz, u Beču ne. U Beogradu je plata 300 a u Beču 1200 evra. U Beogradu nema metroa, u Beču ga ima. U Beogradu se ne održava sistem, u Beču naravno. U Beogradu je autobus prljav, u Beču čist. Dolazimo do zaključka da vam računica i nije nešto dobra draga gospodo? Ili smanjite cenu ili poboljšajte uslugu. Izlazim iz autobusa, guram se sa stokom koja se zalepila uz vrata da bi ušla kroz nas. Zaobilazim neobeleženu rupu Beograd puta, dubine oko 30cm, dok pored mene tutnji narandžasti porše cetinjskih registracija. Nije stao na crveno, normalno. Možda se još nije navikao na semafore. Kiša. Kuša. Kiša. Ulazim u radnju. Ma gde sve one pronalaze ove odvratne jakne sa tigrovima, zebrama, leopradima i iguanama? Gde nađu ove mrtve pacove nataknute na nogama? Vidim na vestima, panduri se hvale kako su pomogli maloj Tijani po hiljadu dinara svako. Ne bih da budem surov, ali nadoknadićete vi to mitom. I da. Volim sve vas koji ste veliki humanisti po fejsu, i šerujete Tijanine slike. Postoje i žiro račun ili sms na koji možete poslati bilo šta. Kosovo je Srbija!

Krug

Upoznao sam te. Kažu da je neplanirano uvek najbolje. Onako, stvoriš se od nekud i sedneš za naš sto. Da ti nisam znao ime predhodno, ne bih ga ni zapamtio, da l' zbog toga što inače ne slušam imena ili zbog toga što mi se čulo sluha na tren izgubilo. Gledao sam te, to je bilo dovoljno. Oboje smo bili u prolazu. Grad nije onaj u kojem neko od nas živi. Ipak je nekako posle svega drag. Gledao sam te s vremena na vreme, sve više bacao pogled ka tebi. Radila si isto. Barem se meni tako činilo. Barem sam ja tako želeo. Kažu da kada odlepiš, vidiš znakove svuda, bez ikakvog povoda, bez pokrića i reda. Ja sam bio siguran da si me gledala. Ne kao ostale za stolom, nego baš onako kako ja tebe. Zaljubljive sam prirode, karakter ni tada ne promenih. Razmišljao sam o tebi u vozu, autu, krevetu. Razmišljao sam o tome da li i ti razmišljaš. Razmišljao sam o očima, usnama i kosi. Hteo sam da ih dodirnem, bio sam tako blizu toga. Vraćam se u grad. Vraćam se da te pokupim i odvedem, bilo gde, nije važno. Da li se uopšte sećam tvog glasa, ne mogu da se setim. Mislim da sam samo gledao i razmišljao. Već sam imao celu priču u glavi. Želeo sam da ti je ispričam, želim je i dan danas. Zapravo sećam se da si spomenula par puta kako je muzika u kafiču spora, ja je nisam ni čuo. Toliko toga imamo zajedničkog a toliko toga nas zapravo deli. Pokušavam naći način da preskočim, ali mi se prepreka čini sve viša. Imaš nekog u svom životu. Mesto gde sam trebao ja biti, neko je već tu. Zarobljen. Zgrabio je pre mene. Uspostavih kontakt sa tobom, ne znam ni sam zašto, sa kojom namerom i ciljem. Da li da te pitam kako si, ili da ti kažem da sam odlepio? Da li da kažem kako je lepo vreme napolju ili da kako si ti beskrajno lepa? Da li da te pitam šta studiraš ili da te pozovem da učimo zajedno? Da li da dođem za mesec dana na isto mesto ili da te sa njega odvedem? Da li da se pravim staložen i smiren ili da pokažem svoje ludilo zadnjih dana? Odlučio sam se ipak za ovo prvo, dok ti pišem i čekam odgovor. Dok se satima pravim lud kako ti ne bih odmah odgovorio. Dok dramim kada ne pišeš duže od jednog dana. Dok sve više uviđam da je ovo samo još jedno moje ludilo. Samo ne znam do kada ću moći da se suzdržavam i ne iznesem pred tobom celu svoju priču. Mnogo bi lakše bilo da dođeš i pitaš me za nju, da ti pod sunčevim zracima i jorganom sve detaljno ispričam. Znam sve do detalja, ne brini. Znam da nećeš. Budala se uvek nada. Zbog tvojih očiju, usana i kose. Znam da ću ti na kraju sve reći. Isto tako znam da ćeš glavom bez obzira pobeći. Da ću tresnuti u zid i pasti. Bolje bi bilo da sve ovo znaš i prekineš odmah, ali ja ti neću upozoriti. Sačekaću da me oduvaš i nestaneš zauvek. Imam iskustva. Ne brini. Iako bih više voleo da brineš. Sve sam više siguran da se vrtim u krug.

Nešto slatko

Ne razumem ti ja ljude koji ne jedu čokoladu, ne vole slatko, ne traže još jedno parče torte po kućama. Kakva bre sramota. Ne razumem ti ja ljude kojima je dovoljna jedna štangla Milka čokolade, a ponajmanje one koji ne vole nijednu osim Milke. Najlepše želje su zakon! Svidelo se to nekome ili ne. Kao šatro pojedem četiri kockice čokolade i super sam. Ja ako ne ubijem sto grama nečega dnevno, kriziram. Isto kao kada Dinkić ne ukrade nešto nedelju dana, ili kada obožavalac Jelene Karleuše čeka na novi album duže od četiri meseca. Čokolada je dobra za inteligenciju, kažu ljudi. Vidim ja da ovde pola nacije ne jede čokoladu, sve mi je jasno. 

- Pa ne jedem ni ja nešto puno slatkiša pravo da Vam kažem, vidite to po mojoj liniji valjda. Ove "želje" vučem već treći dan, eto sad taman da mi pomognete.

- Joj neka hvala, stvarno ne jedem čokolade, ne razumem ljude koji mogu nekontrolisano da ih jedu. 

Od čega li si onda tako slatka, mislim se u sebi. Ja za sebe znam barem. Ne bi se mi slagali vidim ja, morao bih krišom da jedem dok gledaš seriju, ili ogovaraš svoju najbolju prijateljicu kod njene kume. Morao bih da se uzdržavam po slavama i preslavama a da ne pitam još za parče pride. Dva. 

- Odmah mi izađu bubuljice ako pojedem kockicu jednu, verujte mi. 

- Da pređemo na "ti"?

- Veruj mi. 

Oženiti te sigurno neću, to je fakat, mada šteta tako plava. Mršava. Haotična. 

- Kuda putuješ?

- Brisel.

- Poslovno?

- Zbog zadovoljstva.

- Kakvog?

- Slatkog. 

- Neću dalje pitati. Ja silazim u Subotici. 

Moram te imati dušo, bar na kratko. Nisam nikada u vozu, nisi ni ti verovatno. Bleda si. Blede ukrštene noge izazivaju u meni nemir. Baš kao kada gledam 300 grama čokolade na polici, bez dinara u džepu. Želim te odmah i sada. 

- Ljubav?

- Ne.

Vidim da i ti želiš isto. Uranjaš u mene pogledom. Nisi dugo, je l da? Ostavio te bivši jer ne voliš čokoladu, priznaj. Ne voliš čak ni šlag. Neoprostivo. Razumem ga u potpunosti. Ti si kao čokoladica od 30 grama, za konzumaciju odmah i sada. Pojedem i bacim papirić. Pojedem i želim još. Daleko je Subotica, naročito našom železnicom. 

- Misliš li da sam sladak?

- Ne.

- To je dobar odgovor. Ja mislim da si ti slatka.

- Kao šta?

- Kao bajadera i euro krem zajedno. 

- Nisam probala. 

- Nemam sličan ukus ali možeš da probaš. 

- Tebe?

- Da.

- Pazim šta jedem.

- Nemam masnoća. Niti veštačkih boja.

- To zasigurno. Zaista misliš da možeš da me imaš?

- Da. 

- Ja volim dugo. 

- Jedem dok mi muka ne bude. 

Brzo je došla Subotica, mora da su šine zamenili. U Budimpešti sam prešao u drugi voz. Silvija je ostala u Subotici, zadovoljna. Ja i dalje kriziram. Ulazi u kupe mađarica tankih nogu u svilenoj bluzi preko grudi. Ne divanim mađarski ali imam u torbi još jednu čokoladu da joj ponudim.