Хагс није волео да се намеће људима, није волео да прогања неког због својих интереса, иако је знао да му то неће вратити живот. Хагс је правио грешке, више пута...такве грешке да није марио на исход, на последице које је касније трпео. Те последице се осећају данас, дванаест година након што је изгубио свој живот. Сваки дан је проводио чекајући, седећи на зеленој клупи испред своје куће, тресући ногом тамо 'вамо, и испијајући вотку са лимуном, ама баш сваки дан. Све је то радио сам, не марећи на живот који се одигравао око њега, не марећи на људе које је познавао, на људе које је могао упознати. Ни ти људи нису марили за њега. Понекад би неко само бацио поглед на њега током дана, погледао га као неког чудака, запитао се шта он заправо ради ту, али ништа више од тога. Желео је да буде сам, иако то заправо није никад успео да постигне и поред игнорисања људи око њега и баријере коју је око себе поставио. У његовим мислима, глави, увек је била ту...она, она која ни дан данас, после дванаест година не напушта Хагса, која станује ту и не планира да се исели. Он се са њом сада углавном лепо слаже, проводи сваки тренутак са њом, прича о свакојаким темама, пева разне песме њима заједничке, спава...
Живот је иначе сачињен од успона и падова, од добитака и губитака. Понекад превагне ова боља страна, а понекад ова друга. Ми сад причамо о овој другој, лошијој страни живота, јер човек и онако углавном памти оне лоше ствари, док добре одлаже негде са стране. Губитак... Нешто што je неки човек имаo неко време, кратко или дуго небитно, нешто што је човек за то време заволео, припојио, унео у свој живот, након чега му се то одузима, одстрањује, одлази или нестаје представља губитак. Тај процес иза себе уме да остави велику празну црну рупу, која касније гута, увлачи у себе све оно што је око ње остало, ширећи се тако на све стране нечијег живота. Тај процес уме такође веома да боли, горе од било каквог бола познатом човеку, да се укопа дубоко у жртву и сваким даном је разара. И тај бол, туга, и та празнина није страна већини људи на овој плавој лопти.
Управо она, Хагсов подстанар представља ту црну мрачну рупу у његовом животу, она наноси тај бол и разара све оно добро што је у њему остало. Али он је и даље држи чврсто својим рукама, опрашта све то што је она урадила и даље му ради, не желећи да је испусти и изгуби у свом забораву. Даљи живот без ње он сада не жели и не зна да ли би преживео. Она је сад њему све, у ствари...она му је увек то и била, од дана када је упознао...
Пролеће...
Необично топао дан у Београду носи са собом мноштво људи ван својих домова. Око двадесетак деце бесциљно јуре поред чамаца на земунском кеју. Две девојке женственим грациозним ходом прелазе исцртане кућице на шеталишту, држећи у рукама прве сладоледе ове године. Једна од њих је црнка, дуге уфрћкане косе, са црном шминком на себи и плавим поцепаним панталонама. Изгледала је нешто намргођено и ако је био прелеп дан...можда јој је то био природан израз лица. Сигурно да је било тако. Друга је била плава... У супротном смеру се кретао младић, висок, црн, са трегерима закаченим фармеркама, белом капом на глави. Гледао је заинтересовано децу која су поред њега протрчала јурећи према мало пре поменутим девојкама. У том моменту изненадно се чуо јак ударац поред на улици која већ вековима прати речну обалу Дунава. Био је то аутобус, градског саобраћајног који је при скретању у једну попречну улицу ударио у имлеков комби, беле боје са великом кравицом на бочним вратима. Мислим да је кравица претрпела тешке повреде и извукла дебљи крај тада. Тај ударац је примамио већину погледа са шеталишта, поглед девојака, поглед младића, поглед деце која нису застала већ наставила напред, поглед једне баке која је шетала свог већ превише старог, скоро непокретног деку, погледе паса и још много њих који су се задесили ту. У истом моменту једна од девојака је вриснула, бацивши сладолед високо од себе, док је друга била одгурнута на страну, псујући неког оца. Деца која су се играла и јурила налетела су на другарице, право на девојку плаве косе, која се нашла на земљи. Младић кад је угледао шта се десило, брзо је притрчао младим дамама, пружио руку и подигао девојку коју су оборили, приближивши њено лице свом на веома малу раздаљину. „Тео“ полако је изговорио своје име. Погледала га је својим сјајним очима, полузатворених капака због светлости која је упирала право у њу, и изговорила „Хвала Тео“... Хагс је преврнуо очима, гасећи телевизор у својој замраченој соби четвртог спрата. Још један јефтини глупи љубавни филм домаће продукције, помислио је устајући са фотеље. Зар људи верују у то, помислио је, зар су људи толико слепи и глупи?! Све ми више личи на холивудска срања ова наша продукција! Изговарао је сам са собом.
Хагс је живео сам, мама му је живела у комшилуку, док је тата био ван државе. Олга, Хагсова мама, је београђанка, адвокат високог ранга, позната у земљи. Увек је била дотерана и волела је љубичасту боју, увек је волела да носи ешарпе уз све комбинације. Имала је кратку црнкасту косу и након својих четрдесетпет година није имала бора на лицу. Едвард, Хагсов отац, је био Американац, чешког порекла. Радио је у амбасади Америке док је Олга ишла на факултет, кад су се једног јутра и упознали у једној пекари у улици Кнеза Милоша. Хагс се не сећа оца баш најбоље, напустио их је две године након његовог рођења. И не осећа ништа према њему, не осећа никакав недостатак због тога, једноставно се саживео са тим. Био је хладнокрван, није показивао своје емоције никоме, није то знао, није то хтео. Тада му је било двадесет година и ништа није посебно урадио. Уписао је Правни Факултет по наговору своје маме, али га није схватио озбиљно, због чега га је напустио већ следеће године. Волео је животиње, уметност и како он каже „лепоту тела“. Желео је да слика и имао је своју радионицу, један мали кутак на поткровљу зграде. Проводио је ту доста времена како сликајући, тако и са својом девојком Емом...и то је био углавном његов живот... Њих двоје су могли целу ноћ остајати будни на поткровљу, гледајући звезде кроз велики кровни прозор и разговарајући о свему могућем на овом свету. Ема је волела звезде, гледала је на њих са пажњом и одушевљењем. Веровала је у њих, у њихов положај на небу, и утицај њих на наше животе. Не тако ретко је изговарала Хагсу упирући прст ка небу „Дечко, видиш ли ону звезду горе, ону лево поред оне мрље на прозору?“, „Видим, прелепа“ одговарао је он, већ знајући даљи ток разговора. „Е, па видиш дечко, та звезда, то сам ја, лепа, сјајна и добра..ааааа, јел видиш ону малу, одма поред ње са десне стране?“ ; Хагс је опет промрмљао смешкајући се „Да прелепа, видим и њу“. „Е, па дечко, та звезда, та мање сјајна си ти, одмах поред мене. Ја сам лепша па сам и сјајнија, а теби је довољно то што си поред мене, зар не!?“ повисивала је тон како се реченица завршавала. „Наравно, ја не морам ни да сијам ако је тако, довољан ми је твој сјај“ изговарао је правећи озбиљну фацу, са малим сакривеним смешком на лицу, док она је настављала: „Мораш и ти, мање, али мораш. Видиш ти њих, те две звезде, како их нешто спаја, нешто им не да да се одвоје и држи их тако чврсто....као и нас...е, то је судбина дечко, то је судбина....“
Звезде су одувек код људи будиле интересовања, веру и страхопоштовање, тако да су људи на разним подручијима имали своју властиту причу о тим телима. Много је било паганских веровања о директном односу живота на земљи и звезда на небу и о међусобном утицају, где је Платон, на пример, мислио да душа управља директно целим универзумом и небеским телима и да свако то тело поседује неке од душа. Код обичних људи је мишљење пак мало другачије, јер се сматра да су звезде те које одлучују о њиховом животу и да од њих све зависи. Отуда долази и веровање у судбину, силу којом је наш живот већ унапред зацртан, коју не можемо избећи, нити знати каква је. Иако је то веровање настало давно, још онда када свест код људи није била толико развјена, када нису знали шта су звезде, шта је гром и шта је сунце, онда када је код човека постојао страх од многих ствари које су сад савременом човеку познате и свакодневне, то веровање у судбину се задржало до данашњих дана. И дан данас људи верују у „то“, ту силу и њој приписују све своје догађаје у животу, своје успоне, своје падове, грешке и болести. Све је то и даље негде зацртано и на то се не може утицати, тако да када је нешто лоше, када нешто грешимо, радимо, нисмо сами криви, тако је судбина наша хтела...такав је у том тренутку положај звезда на небу...
Да ли је људска раса то и даље на истом нивоу свести или им је тако лакше да живе? Лакше да имају у свести да они сами не могу да утичу на ток живота што им даје за право да праве много грешке а да за то не буду одговорни пред самим собом. Не, Хагс није веровао у судбину, ни у било какве звезде, али то никада није хтео да каже Еми, превише је волео да је посматра како она сатима прича о томе и како заправо ужива радећи то. Понекад би он прешао преко свог мишљења и често јој говорио: „Добро прелепа, ако је судбина да ти и ја будемо заједно до краја, онда чврсто верујем у њу“.
Ема је била девојка за којом се окретала скоро цела младеж у крају где су живели. Имала је чудно пошишану плаву косу до рамена, са црним праменом који је увек исто стајао преко десног исто тако црног ока. Носила је углавном неке хаљинице преко лета до дубоко у јесен, када је ту одећу замењивала уским фармеркама и џемперима разних боја. Твдоглавост јој је била јача страна која је испливавала углавном на површину њеног понашања, мада је то понекад умела да прекрије и да скрене пажњу са тога својом добротом и љубављу према људима. Обоје су волели људе и дружење са истим, па су половину свог времена и проводили са њима. Ема је ипак мало више вукла на страну опције када су њих двоје сами у соби, препуштени страстима и ситуацији, али никада није претеривала и досађивала Хагсу. Она је просто морала да има неког поред себе, Хагс јој је био све, и срећа и туга, и друг и другарица, и дечко и отац. Ни она није имала оца. Оца није ни познавала, нити знала како изгледа, нити било шта више њему, па чак ни име. Мајка је то увек крила од ње и причала јој да је то небитна прича која не треба да буде враћена у њихове животе, да је одавно избрисана из њеног срца и да тако треба да остане. Међутим Ема је једном приликом у маминој соби, негде у њеним фиокама нашла слику ње и још једног младића, сликане испред цркве Александра Невског у Софији. На полеђини слике је било исписано „Обичам те! Завинаги с теб... твоя Христо“. Стајао је и датум који је био некох годину и по дана пре њеног рођења. И често је мислила о тој слици и о том човеку, али се никада није усудила да пита маму за њега, ко је он и да ли је можда он њен отац. Увек ју је копкало то, али никад довољно. Од првих дана је имала само једног родитеља и тако је навикла...
Хагс се и поред толико својих пријатеља и другова осећао усамљено те ноћи. Била је то мала клупска свирка у подножју Бановог Брда, којој је Хагс морао да присуствује и то без своје „прелепе“, како ју је звао. Она је остала кући, вероватно тужна и у сузама јер је била повређена, јако повређена тог дана. Тај дан, први дан септембра, тог романтичног месеца, месеца када се увек нешто започиње, она је размишљала о завршетку. И Хагс је био сломљен, јако...није причао те ноћи, није се смејао нити плакао, емоције му нису била јача страна тог дана. Или их је само вешто скривао као и увек. Пре тачно годину дана њих двоје су започели ту везу, која је више него била добра, хармонична и успешна, све до тада, те вечери. Вечери када је Хагс, никада не марећи на датуме, тотално заборавио да му је тај датум важан, довео у питање свој однос и љубав према својој прелепој. Њега је пре недељу дана на своју свирку позвао најбољи друг Иван, када је Хагс, наравно, пристао јер је Ивану то била важна свирка, прва свирка његовог малог бенда који је имао. Дан пре свирке у колима кад су се враћали са ручка његове маме, Ема му је наговестила да им је сутра годишњица и изразила жељу да оду негде сами те ноћи. Када му је она то са осмехом рекла, Хагс се у моменту уозбиљио, ћутао неколико секунди и сложивши киселу фацу саопштио да Иван има свирку и да му је обећао долазак и да она може илити мора да крене са њим на ту свирку. Није ни сам веровао шта је урадио, па је покушао да се извуче позивом да иде са њим, мада је и сам знао да ће га она одбити. У страху је ишчекивао одговор, док ју је гледао како ћути и полако црвени. У једном моменту је њена смиреност прерасла у бес, толики да је прво што је урадила лупила му шамар, упутила пар увреда. Ућутала је и ћутећи га је са разочарењем гледала право у очи, скрећући његове на страну, да би после пар минута изашла из аута залупивши вратима тако јако, да се на небу одједном створило јато голубова који су од страха бежали одатле. И онда је у колима настао мук који је и даље трајао и те ноћи на свирци, поред јаког звука електричне гитаре, бубњева и виолине. Код ње у соби су се вртеле пак друге песме, мало спорије, мало тужније...
И двадесет година након што је Хагс изгубио све што је имао, након што је исписао и своју последњу страницу среће, он живи у тој кући окруженој виноградима са погледом на пучину и таласе који га кад-кад подсећају да је још увек жив. У њој је провео двадесет и једну годину свог живота, није се селио, нити одлазио, а ретко кад је и напуштао ту кућу. Сећања су живела са њим, она у његовим мислима и он. И даље је седео испред куће на сада мало мање зеленој клупи, испијао чаше водке иако му је доктор пре пар месеци изразито забранио због проблема јетре. Није марио за то, уживао је у том укусу. Самоћа му је пријала све те године, није желео друштво, нити разговор, само би понекад поздравио комшију који је живео поред њега и то би било све. Чак за то време Хагс није имао другу жену, ни једна од њих није била довољна да замени његову прелепу, и ако се причало по селу да је имао једну девојку, из суседног села, десетак година млађу од њега. Говорили су мештани како су их виђали заједно ноћу, виђали су њу како се у раним јутарњим сатима враћала кући. И он је потврђивао ту причу понекад, лагао је самог себе и друге. И док је Хагс тако ноћима седео испред куће и испијао чашу за чашом, никада није гледао горе, никада није гледао у звезде, био је љут на њих. Иако никада није веровао у судбину, сада је био чврсто убеђен да она не постоји. Тај његов поглед ка земљи му је придодавао још тужнији изглед, који су боре на његовом лицу одавно већ направиле. Она се још није иселила, била је ту и даље разарајући и убијајући сваку његову светлу тачку, сваки његов покушај да се осмехне, сваки покушај да ујутру кад га у зору пробуде таласи, устане...
Сви су у клубу од његових пријатеља приметили да се нешто са Хагсом дешава, да нешто није у реду. Увек кад би изашао са њима, био је један од главних покретача забаве и разговора, увек је био весео кад су они у питању, али не и сад. Након завршетка свирке Иван је пришао столу за којим је Хагс седео, наручио две водке, погледао га у очи и питао: „ Је л‘ Ема у питању?“. Хагс је подигао поглед са стола, погледао најбољег друга и промрмљао: „ У реду сам друже, у реду...“. „ Не, ниси добро, знам ја кад си ти добро, јебо те, знам, а сада ниси! Гледам те цело вече, сјебан си...а кад си ти сјебан, сјебан сам и ја! Реци?!“ . „Ајмо ван овог клуба, ајде до Гринича, на пиће...“ - Иван је био Хагсов друг из детињства, ишао је заједно са њим у основну школу, провео је са њим цело своје детињство. Били су нераздвојни од тада, заједно су ишли у школу, заједно играли, заједно јурили девојке, заједно путовали. Иван је много волео Хагса и био је у стању све да уради за њега. И Хагс такође, само што је био доста хладнији, али је у себи знао да воли, све своје пријатеље, родитеље, девојку... Иван је био мало повучен додуше, имао је пар пријатеља и нису му били потребни други, живео је неки свој живот, како је он говорио „уметнички“. Због тога га је Хагс често задиркивао, поготово пред девојкама, јер му ни девојке нису ишле од руке, имао је пар веза али никад ништа озбиљно. Иван је пиздео због тога и често се љутио на Хагса, али су на крају са смехом изгладили све то. Тако повучен је био и доста опуштенији од Хагса, све је у његовом животу текло полако и смирено, ничему није давао посебан значај. И Хагс је знао да се опусти понекад, да се заједно са њим завали на крову своје зграде, пусте неку музику и причају тако сатима до раног јутра. Уствари, углавном је Хагс причао, волео је да прича и увек је имао шта да прича, док би Иван само поставио руке иза главе, легао, упалио цигару и кулирао тако целу ноћ, да л‘ размишљајући нешто своје, да л‘ слушајући пријатеља како прича. И Хагсу је то много значило, имао је веома доброг пријатеља и био је свестан тога. Увек је био ту да поприча са њим када је требало а у овом тренутку му је то било преко потребно.
„Ајде причај, је л‘ Ема у питању?“ запитао га је Иван. Хагс га је погледао, помало тресући доњу усну одговорио: „Да друже, она је у питању, раскинули смо....ја сам крив, ја заборављам све и не водим рачуна о другим људима, о њиховим осећањима!“ . „Зашто сте раскинули?“ зачуђено је Иван питао , знајући колико је њихова веза била тако рећи савршена, „И не лупај глупости, није тачно да не мислиш, ти си бар супер пријатељ, а самим тим си њој добар дечко...па, ви савршено функционишете!“ . „ Не, Иване, немој ме овај пут бранити, знам да сам погрешио, знам да сам понекад саможив, да не мислим на њу, на друге, да сам некад јебена будала! То сам ја! Имам предивну девојку, имам све са њом, ја то не ценим!! То је проблем, ја не ценим људе!!! Ја имам проблем тај!!“ драо се не марећи дал га неко посматра. Био је јако бесан на себе и самокриичан као не баш често до сад. Свестан своје грешке, кривио је себе за све. Иван је пак знао да је он у праву и да је крив, претпостављао је то, али је пробао да га смири, и поприча са њим. Након неколико минута после углавном Хагсовог монолога, Иван је само добацио „Слушај ти човече, ајмо ми на кров, имам нови албум једне групе, свидеће ти се!“
Хагсу су последња два дана била пакао, када је схватио шта му Ема значи и шта му значе људи око њега. Био је сигуран да ће се променити из корена и посветити мало више пажње шта други мисле и обратити пажњу на туђа осећања, осећања људи који га воле. И било је тако...било је тако следећих пар месеци, али не и до краја. Људи се не мењају, можда могу, али им је за то потребан велики разлог и напор, а он га тада није имао. Сутрадан су се Ема и Хагс помирили, нашли су се опет испод звезда...
Tог сунчаног јутра се Хагс пробудио никад срећнији. Победио је, успео, опет је био са Емом, тим неодвојивим делом себе. Гледао је у плафон смешкајући се себи, мазећи плаву косу која му је прекривала груди. Имао је све, његов живот је опет нио испуњен, она је сачињавала педесет посто тог живота, а осталих педесет су били пријатељи, Олга, сликање и кров. Опет је поверовао у судбину, опет је видео звезде, веровао у њих. Осмех је и даље стајао на лицу, док се Ема полако будила из сна...
„Пар месеци касније, ја сам стајала у дугачкој белој венчаници са црвеним цветом уденутим на ловој страни моје косе. Црква је била предивна Хагс, била је као из бајки. Имала је велику куполу са звонима на врху, великим златним звонима. Двориште цркве је било пуно ружа, исто онолико црвених као мој цвет, исто онолико топлих као његов додир. И била сам срећна, чак и пресрећна. Тај дан ми је био велик, толико велик да ми је дотадашњи живот изгледао тако сићушно и јадно. Стајала сам наспрам њега, одевеног у црно одело, жута кошуља му је вирила на рукавима. Ту ми је мама, ту ми је сестра од стрица, ту су сви... сви који ме воле. Стајали су са стране док смо нас двоје полако улазили у цркву. Кроз мисли су ми се мотале разне ствари, чак сам се и тебе сетила Хагс, и ти си ми тада пао на памет. Сетила сам се оних звезда, оног поткровља, оне су ми биле пред очима“. Хагс док је слушао Ему како говори није био насмејан, ни мало, слушао ју је стежући лице, показивајући забринутост и нелагоду. Ма дај, шта ти је? Допусти да наставим...да! И Христа сам се сетила, са оне слике из Софије, јел можеш да верујеш? Дошли смо полако до олтара, а поп....он је био чудно одевен, не знам, скорз ми је био антипатичан као да и није био поп уствари. Није био поп. Погледала сам у њега,човека до мене и брзо заборавила на попа...гледала сам га тако све време црквене церемоније држећи га чврсто за руку. И напокон је рекао да се младенци могу пољубити, а ја....ја сам све време чекала тај тренутак, као да сам цео живот чекала само то. И пољубила га као никада до тад. И то ниси био ти Хагс, није чак ни личио на тебе. А све је друго изгледало тако стварно!!“ изговарала је гледајући у Хагса. Хагс је био пребледео са сада већ очајним изразом лица, отварао је уста као да жели нешто да каже, а није. „Ма шта ти је дечко? То је био само један глупи сан!“ казала је Ема загрливши га чврсто, „Шта си се уозбиљио? Снови никада нису у праву, никада! Ја то знам!! Читала сам доста о томе!!“. Хагс је полако добијао боју у свом лицу, ништа није говорио све до првог свог благог осмеха „Да, мислим да теби могу да верујем када то кажеш.... али....“ направио је паузу од неколико секнди и наставио „Одакле ти то? Одакле ти тај сан? Шта оћеш тиме да кажеш?! Мора да има повода!? Јебем ти сан, зашто је то тако било?“ говорио је то брзо опет склонивши осмех са лица. Ема се уздигла са кревета и пољубила га у чело „Слушај, ја те волим! Разумеш дечко? Ја те волим....и тај, тај момак у сну, то си био ти...у другом облику, разумеш? Нисам то буквално мислила кад сам рекла да ниси то ти, само је изглед другачији. А оно да сам се сетила тебе тад, то је то, на тебе сам мислила, тебе сам желела. Љубави....веруј ми, веруј у моју љубав, то си ти, ти си мој дечко...“ опет га је стезала, и обгрлила га стављајући главу на његове груди. „У реду“ одговорио је, „Ако сам ја био тај, тај у црном, онда си се гадно преварила прелепа, ко је рекао да ћу ја да те женим, одакле теби та идеја да ја то желим, пошто немаш шансе код мене, нећу!“ осмехивао се пакосно, намигујући левим оком. Сада се Ема уозбиљила, намрштила и рекла му „Маааарш! Бежи! Ајде! Слушај ти мали, па ни ја нећу за тебе да се удам, ово је био само сан, глупи сан! И рекла сам, снови су увек нетачни!“, исплезила се детињасто са љутитим погледом након што је изговорила то. Хагс је праснуо у смех, ухватио је за главу и пољубио је. „Ма дај, ти си луда!“ смејао се и даље. „Ти си моја прелепо луда!“. Овај пут су се обоје смејали, бацивши се на велики кревет у углу собе. Тог јутра су обоје слагали једно друго, нит је он мислио тако, нит је он био тај...
Његова мама Олга, адвокат... изненада је умрла у свом граду и напустила оно мало људи што је имала око себе...не зна се од чега, никада се није сазнало. Живела је сама, остала је сама када је Хагс прешао у Хрватску да живи. Ретко се после тога и чула са њим а још мање видела. За све те годне она је њега три пута посетила, он се није враћао. Многи кажу да је она умрла од патње и бриге. Иако је била јака жена, способна и срећна, тај његов потез није могла да издржи. То одвајање од последње особе коју је волела није могла да прихвати. И није много издржала. Умрла је после десет година од како ју је син напустио, у својој педесет и трећој години живота. Хагс није присуствовао сахрани своје мајке, његово последње сећање на Београд протеже се двадесет и шест година уназад, онда када је изгубио живот, напустио мајку, онда када је изгубио наду и веру,и онда када је заувек престао да гледа у звезде. Тог дана је Хагс пунио четрдесет осам година, сам, као и сваки свој рођендан од када живи у тој кући, сваки осим онај прве године, када је пунио двадесет и две...био је то дан за памћење. И он је тог рођенданског дана о томе мислио, славио је рођендан у свом сећању, са друговима, са њом, склопљеним очима вратио се у то доба... био је то сунчан дан, он и Ема су управо тих дана завршили све ствари око усељења, средили своју нову кућу, и била је прелепа. И они су били прелепи. Њих двоје и још око десеторо гостију из Београда, и један из Детроита...тада је дошао и он, Едвард. Висок човек, проћелав, са црним крупним очима и високим челом, у старим наранџастим каубојским панталонама и сламеним шеширом на глави. Појавио се на веранди куће, први пут угледавши свог сина у животу. Стајао је. И Хагс је стајао. Нису се померали тако пар минута, гледали су једно другог директно у очи. Хагс је размишљао о мами, мама Олги, о томе како су се њих двоје упознали, како су се заљубили једно у друго, како су водили љубав, на крају се растали. Све те слике су му пролазиле кроз главу док је стајао и држао се руком чврсто за врата. После пар минута суза је кренула и слила се преко Хагсовог лица до усана, и то је био пресудни знак, тренутак када се Едвард откочио и пришао сину, загрливши га чврсто, толико чврсто да је Хагса касније болела рука два дана. Наредни минути су пролазили у том загрљају ћутећи, полако су се сливале остале сузе које су чекале на ред. Ти минути су за Хагса трајали као двадесет две године. Хагс је са оцем ступио у контакт пре мање од годину дана, када га је Едвард једне ноћи назвао, након што га је напокон нашао после напорне потраге. Тада је разговор трајао пола минута. Следеће ноћи се протегао до сунчевих зрака. Едвард им је и купио ту кућу где су се уселили, послао је паре преко банке, и Хагс му је био на томе захвалан, и ако је знао да отац жели да се искупи за све те године. И није га питао где је био све те године, никада за ово време га није питао, није га интересовало. Није хтео да чује, само је желео да сад отац буде поред њега. Ту је била Ема, Едвард, Иван као и остали пријатељи, само је још једна жена фалила те ноћи, та пословна жена пуна елана и јачине, често је морала због посла да изостаје из Хагсовог живота. А тај дан је био један од тих. Болело га је то, и ако то није показивао, нити говорио. Желео је да се тај дан и она сретне са његовим оцем, да сви буду на окупу, да се смеју или плачу, да их први пут у животу види заједно, да се осети као да је увек било тако. Овако су плакали без ње, и смејали се без ње, али ни у једном моменту му није напустила мисли. Ноћ је била преливена емоцијама и добром музиком, јер је Иван тада бирао музику. А када је он бирао, није се знало за крај...осим када би киша покварила ствар. Кренула је. Посипала је куће по селу, све јаче и јаче, дуго још након што је славље престало. Након два дана је Едвард отишао, након пет дана Олга дошла. То је било последње што се Хагс сетио о тим данима те вечери. Опет је остао сам, гледајући према мрачној пучини. Једна кап му је канула на руку, била је то киша. Убзо је пала и друга кап, овај пут из ока. После треће више није знао да ли је кишна или његова...
Та зима је била изузетно хладна, довољан разлог да на улицама не видите никог. Те зимске вечери су сви седели у поткровљу, поред радијатора и гледали неки љубавни филм што је Вишња, Емина најбоља другарица донела. Лежали су тако на на поду са ћебетом испод себе поређани као сардине. Марко - Вишњин дечко, Вишња, Ема, Хагс и Иван. Ема, Вишња и Иван су цео филм прегледали скоро без и једног трептаја, Марко је пола филма провео љубећи Вишњу по целом телу, и прокоментаришући по неки део из филма, а Хагс, он је преспавао филм. И сањао је. Сањао је своје венчање, све те званице, то поље испред њих, и велику црвену катедралу иза. Поглед се простирао у бескрај, све до мора неколико километара далеко. Стајао је тако и гледао, слушајући одјеке звона која су наизменично звонила. Шаке су му биле празне, није никога држао за руку. У позадини звона се чуо неки жабор, гласови неких срећних и раздраганих људи. Викали су, и певали. Али он је стајао, и поглед му се није скидао са морског плаветнила, све док није угледао белог срндаћа како претрчава поље. Пратио га је погледом скрећући очи на страну. На тренутак је скинуо поглед са белог срндаћа и схватио да је сам, стајао је сам ту све време. Био је сам на свом венчању, сам са гостима. Млада није била ту, она је тад већ била негде далеко...
„Пробуди се дечко!!!“ насмејано је Ема покушавала да пробуди Хагса. Он се тргао „Да?! Шта? Шта је било?!“ упитао је. „ Па опет си заспао, ниси ни погледао овај чудесан филм дечко!“ Не, ниси!!“ наставила је Ема. Иван је отишао на кров да испуши цигару. Вишња и Марко су се страсно љубили и додиривали на ћебету одма поред њих, не обраћајући пажњу уопште. „Извини Ема, заспао сам, нисам могао да издржим, јел био добар?“ поспано је говорио, мислећи на свој сан. „И више него добар, ради се о једном пару који се упознао у књижари, па се нису видели тако једно две године, и на крају су се срели на матурском балу. Његова сестра и њена сестра су ишле заједно у средњу школу, али су мрзеле једна другу и онда....еј! Јел ме слушаш ти?! Повисила је тон, схвативши да је Хагс тотално одлутао. „Ту сам, ту сам, пратим, само сам се замислио нешто, извини...сањао сам нешто безвезе“. „Шта? Шта си сањао“ упитала га је. „Хајде да будемо сами, оћеш? Идем да нам напуним каду, ставићу и твоју омиљену пену од кокоса! Оћеш?“ говорио је пун жеље да тада буду сами. „Али , али Вишња је ту, и Марко, и Иван!“ рекла је забринуто, „Вишња?! Ало! Вишња!!?“ дозивала је другарицу која је лежала поред, уснама спојеним са Марковим. Није одговарала. „Пуни каду“ насмешила се Ема, „ И не заборави кокос! Идем да се јавим Ивану, горе је, како може на тој зими тамо...“ пела се кружним степеницама ка крову, Хагс ка стану спрат ниже. Вишњине усне се нису и даље одвајале од Маркових, држећи га руком између бутина...
Мирис кокоса је убрзо попунио цео простор купатила, уклапајући се уз „киви“ зелене плочице на зидовима, тако створивши романтичну атмосверу. Жуто пригушено светло је шкиљило са плафона, дајући онолико светлости колико је довољно да човек нађе каду и уђе у њу. Хагс је то и учинио, напунио је каду, ушао и чекао певушећи, прстима се играо са пеном на површини. Ема је убрзо дошла, осмехујући се такође, мада су једно друго једва видели. Скинула је фармерке и свој љубичасти џемпер који јој је Олга купила за прошли рођендан. Волела је тај џемпер. „Иван је тужан Хагс“ рекла је док је улазила у каду, седајући испред Хагса. „Јел ти је рекао нешто? Приметио сам прелепа...приметио сам да нешто није у реду“ изговарао је то грлећи Ему и спајајући је са својим телом. „И шта си урадио поводом тога? Да ли си причао са њим? Очекује то Хагс, очекује да попричаш са њим! Није ми ништа рекао о томе, али сам приметила“ изговарала је примачући своје усне Хагсовим. Пољубили су се. Љубили су се тако неколико минута окрећући се по кади, загњуравајући у воду пар пута. Када су престали рекао је: „ Нисам још, ма знаш какав сам ја неспретан у тим стварима. Ево, причаћу касније, ок?“. Ема се одвојила од њега, удахнула мирис кокоса и рекла „Ти си његов најбољи друг, разумеш...то је твоја дужност, и не треба да чекаш да ти ја кажем шта да радиш. Иван је увек ту кад је теби то потребно, буди човек, буди друг и врати му то! Пружи и ти њему ту привилегију доброг пријатеља, немој само ти да се користиш тиме“. Након што је рекла, загњурила је главу на тренутак, забацивши косу излазећи из воде. „Јел ме волиш?“ питала га је. После озбиљног лица, појавио се благи осмех на Хагсовом лицу. „Наравно прелепа, волим те толико...да је моја љубав на пример гориво, са количином тог горива би са космичким бродом могла да дођеш до оних твојих звезда, обиђеш сваку од њих горе и сигурно се вратиш на земљу овде код мене...и тад кад би се вратила...“ почео је да се смеје, мрмљајући наставак кроз уста „...осало би ти довољно тог горива да отвориш пар бензинских станица“. Његовом громогласном смеху се придружио и њен смех, смејући се тако дуже време без икакве контроле. Загрлила га је чврсто спуштајући своје на његове груди. Полако су престали са смехом, након чега је настала тишина. Лежали су тако заједно, мезећи једно друго. „Еј прелепа , нисам ти рекао, има следећег месеца неко такмичење у сликарству, портрети...мислио сам да се пријавим, шта кажеш?“ рекао је Хагс, љубећи је у косу. „Наравно дечко! Па то је супер! Напокон ћеш моћи да покажеш и искажеш тај свој таленат!! Подржавам те љубави у свему што радиш!“ узвратила му је пољупцем у груди. „Хвала прелепа, хвала...мораћу напорно да радим и твоја подршка ми је добродошла, могу рећи и неопходна.“ Говорио је то са пуно љубави, гледајући је у очи. Његово лице се опет уозбиљило „Сањао сам да сам сам, мало пре док сте ви гледали филм. Био сам на венчању, и био сам сам. Није било тебе!“. Не скрећући поглед са његових очију, после пар секунди рекла је „То је само глупи сан љубави, глупи сан. Можда смо и ја и ти превише оптерећени нашом будућности, па сањамо све те глупости. Не обраћај пажњу на то, ја сам мој већ заборавила. То је чиста глупост!“ Наставила је да га љуби по грудима, спуштајући главу према његовом пупку. „Волим те!“ рекла му је, након чега је загњурила опет своју главу. Хагс је лежао, осмехнуо се, и наредних пар минута гледао у жуту сијалицу удишући мирис кокоса, у том тренутку није размиљао ни о чему.
Чуло се изненадно лупање на вратима. „Друже, имаш позив! Мислим да је важан!“ чуо се пригушен Иванов глас са друге сране врата. Ема се у тренутку уздигла, а Хагс отворивши очи одговорио „Ма ко сад зове? Реци да сам у купатилу, купам се! Ко зове у један сат?!“ Глас му је звучао помало љутито. „Амарика. Позив је из Америке. Неки господин Едвард, на енглеском прича, тражи тебе.“ Зачуђено је одговарао Иван. Хагс је занемео, погледавши у Ему спазио је исто такав израз и на њеном лицу. У мислима му је била Олга, пекара и америчка амбасада,давне осамдесете. „Шта да му кажем Хагс? Човек чека на вези!“ изговорио је Иван после пола минута. Хагс се тргнуо, и изустио „Да. Да. Дај ми телефон, уђи, додај ми телефон“. Забринут израз лица није крио, узео је телефон у руке, прислонио на уво, и ћутао. Ема је седевши у већ хладној води гледала у Хагсове очи, не трепћући. Иван је већ изашао из купатила. Слушалица је на његовом увету била око пола минута након чега је спустио руку и прекинуо везу. Гледала га је у оборене очи, ухватила га за руку, спустила телефон на ладицу поред каде, и наставила са ћутањем. Хагс је лежао у кади спуштене главе. Пустио је врелу воду да тече у каду. Торнадо мисли му је разарао мозак, хтео је да нешто каже али није имао снаге, торнадо је захватио сваки његов део. После око пет минута је изговорио „Шта он сада жели?! Шта жели од нас?! Јавља се после двадесет година тек тако?! Као да је био на неком службеном путу, па се јавља свом сину близу повратка? Не иде то тако, не иде... Неће моћи да поремети мамин живот! Неће моћи да поремети мој! Ја немам оца, никада га нисам ни имао! Љутито је повисивао тон изговарајућу све то. Кап из његовог ока је додирнула сада већ топлу воду у кади. „Да ли је размишљао о мени када ме је сад назвао? Да ли је размишљао за мој живот, моју психу, емоције? Усудио се тек тако да ме назове, и да настави са животом. Без срама! Без размишљања! Баз потребе! . Напокон је подигао главу, Ема га је погледала право у очи које су благо сијале на једва жутој светлости. Обгрлила му је главу и снажно примакла пољубивши га. „Дошао је тренутак да се суочи са прошлошћу. Тренутак када је схватио да има сина, да му је потребан. Верујем да му није лако, јер и ако те је назвао после оволико јебених година, значи да није мирно спавао. Живео је са тим! Размишљао о теби. Желео те. Разумем га Хагс!“ рекла је спустивши главу на своје груди. „Разумем његов поступак и његову потребу да се суочи са тобом, да те упозна“ поново је подигла главу, али скрећући поглед од његових очију. „Да ли знаш колико би ја волела да мој отац, ма ко год то био, дође у ситуацију да то пожели...“ једва је изговорила, након чега је и њена суза кренула ка води. Хагс ју је привукао ка себи, угасио воду која је цурила из чесме и снажно загрлио прислонивши је на своје груди. Узвратила му је загрљај додавши: „ Никада у животу није касно за исправке и кајање, за оно што желимо да урадимо а нисмо смели годинама или нисмо били у могућности... и не треба осуђивати“. Склонила је прамен са лица и наставила: „ Јер увек је боље да оно што изгубиш у животу опет некад и негде нађеш и вратиш, него да цео живот са том празнином живиш, и знаш да је то заувек изгубљено. Оно што је тај човек данас урадио, на то је чекао целог живота. Оно што си ти сад урадио је страх и понос, две ствари које ти одузму многе ствари у животу. Ти буди паметнији. Живот је ту да га делиш са другима, а не да га чуваш само за себе“. Ема му је онда обрисала сузу са образа, пољубила га, устала из каде, огрнула мантил и позвала Ивана да дође. Када је Иван дошао, она је кренула ка вратима, пољубивши га у образ рекла: „Хагс има нешто да прича са тобом, има нешто да ти каже“. Изашла је и затворила врата за собом. Иван је стајао на улазу гледавши у Хагса, не видевши му лице кренуо је „ Ко је био? Ко је звао?“ Хагс је подигао главу, погледао га и одговорио „Едвард, отац, мој отац из Америке је звао, него није сад то важно“. Обрисао је лице, размишљајући о Еминим речима. „Сад си ти битан. Сада ћеш ти да причаш а ја да слушам. Сада ћу ја бити тај који даје савете ако будем умео. Брате, ти мени много значиш и ти то знаш, али ја се изгледа правим да не знам“ говорио је сигурно и гласно. „Ај додај ми ту тренерку да се обучем па идемо на кров. Хладно је, али идемо!“ осмехивао се говорећи. Иван се такође осмехнуо „Ајде, наравно! Увек!“. Хагс се обукао и кренуо ка крову са Иваном, загрливши га наставио да прича „ Слушај, ја тебе волим као брата, као оног брата на кога ми је овај човек што је вечерас звао ускратио прилику да имам. И ја сам њему вечерас ускратио прилику да има сина...али нећу, веруј ми нећу да будем он, нећу да будем такав. Прихватићу све. Та бол коју је он мени нанео не желим да и он осети, ако већ није. А сада, пустимо њега, сад сам ту да теби помогнем и дам подршку, као брат брату. Причај?!“ . Иван се насмејао, намигнуо Хагсу, отворио кровна врата, закорачио на снег и сео. Хагс је учинио исто. Вишња и Марко су се и даље ваљали по поду дневне собе, док је Ема у кухињи плакала. Размиљала је о мами и тати. Њу онакву каква јесте а њега онаквог како га је замишљала, помало сличног човеку са слике. Пун месец је лебдео изнад зграде, а звезда те вечери није било...
Пролеће је одавно стигло и донело нови почетак у животу Хагса и Еме. Тај почетак је уследио након зиме која је тада управо прошла, након оног позива који је променио много што шта у Хагсовом животу. Након сликарског конкурса који му је такође променио живот. Хагс је већ два месеца радио слике за једну галерију у Љубљани која такође издаје свој месечни магазин који се бави сликарском сценом Балкана. Радио је хонорарно, али је добро зарађивао. Ема је пак радила у једном кафеу на плажи, недалеко од њихове куће, била им је менаџер и пословођа. Нова кућа је стајала на једном избоченом брду на североистоку градића, дрвена веранда испред куће је била окренута право ка мору. Кућа је била ниска, приземна, мала, са по два прозора са обе стране веранде, на којима су биле плаве ролетне и дрвене саксије са цвећем. На веранди је Хагс не ретко седео и сликао увек нешто на платну, а Ема поред њега са чашом вина у руци гледајући према пучини, ноћу у звезде. Ти први месеци у новом граду и новој кући су били за њих двоје чаробни, уживали су у сваком заједничком тренутку, певали су испред куће, купали се ноћу у мору, јурили по плажи, спавали на њој, одлазили сваке суботе у биоскоп, спремали заједно специјалитете од рибе, и сваки минут им је био испуњен. После пар месеци Ема се помало променила, није више била толико расположена и осетила је велику празнину у себи, почео јој је много недостајати Београд, мама, Вишња и остале ствари које су биле део њеног живота до пре пар месеци. Нерасположење је долазило у таласима исто онако како је море наносило одваљене гране понекад на обалу, али брзо су бивале назад у море одвучене. Тако је и нерасположење почело да се временом губи, долази, и опет губи, све своје негативне фазе је пребродила уз помоћ Хагса. Ни Хагс није био лишен таквог расположења. И њему је град у коме је живео доста недостајао. Пар пута су њих двоје причали како би требало ипак да се врате у Београд, и да је ово била само пролазна идеја да се преселе у друго место, али су увек ипак остајали у нади да ће такво расположење проћи и да им је нови живот ипак диван и чаробан. И живели су тако у тој кући, једно поред другог, без много пријатеља, без оних правих људи око себе. А то их је све чешће убијало.
Хагсов живот у тој кући како је све више старио није био исти. Мењао се. Губио. Ствари о којима је мислио су се мењале, ствари којих се сећао су нестајале. И она је полако губила простор у његовим мислима, њен лик је све више задирао у маглу његовог сећања. Хагс није више могао да се сећа Еме као пре, престао је са њом и да разговара временом, упражњавајући то време са још неком испијеном чашом вотке. Памћење га је често напуштало и враћало се, а било му је тек педесет и пет година, за који месец. И био је свестан да је полако губи, да више није у стању да је задржи за себе и у себи. Туга му је била све присутнија на лицу, које се тих година баш мењало, старило. Нервирао се тако данима, месецима покушавајући да мисли на Ему и врати њен лик у поре своје свести, али болетс је била јача од тога, све до једног дана када Хагс више није могао да се сети њеног лика. Није више била ту. И безуспешно је некад када је био свестан покушавао, али није вредело, Ема је ипак спаковала своје кофере и отишла. После тога Хагс је остао сам самцијат на овом свету, без игде иког, без људи, без сећања, наде и љубави. И то је све ово време потајно желео.
Хагс је тог лета требао да иде за Љубљану као млади сликар из жупаније у којој је живео, и требао је са њима да представи своје радове у Хамбургу, Ротердаму, Лондону и Лисабону. Био је срећан јер је то био први наступ, прво излагање својих радова пред међународну публику. И кренуо је пут Љубљане. Ема је остала у Хрватској са својим може се рећи полу добрим расположењем. Само пар дана пре него је Хагс кренуо, њих двоје су се свађали, а то није била реткост у последој години. Пар месеци након пресељења све је кренуло низбрдо у њиховом животу, али они су несебично покушавали да врате све у ред, да не обраћају пажњу на све чешће проблеме и свађе. Ема је имала контакт са једним дечком из Београда, кога је упознала у бару где је радила. И Хагс није знао за њега, све до тих пар дана пре него је кренуо за Словенију. Јавио се на Емин телефон када га је она заборавила код куће. Али Ема га је убеђивала да ту нема ништа више од обичног другарства и дописивања, али на питање зашто он то није знао све време, она није дала одговор. Остало је на томе.
Њему је на турнеји било добро, у почетку забавно, занимљиво али касније и не баш толико. Покушао је да ужива у својих пет минута. Упознао је мноштво људи сличних интереса, обишао градове у којима је имао изложбе, уживао у свим сегментима туђих култура. За то време турнеје по Евпопи, Хагс се са Емом чуо два пута, први пут дан након што је отишао, и једног поподнева из Ротердама када су причали око сат времена, и изгладили своје односе преко жице. Касније ју је пробао назвати из Лисабона али се није јављала, јер је вероватно радила тај дан. Недостајала му је све више, из дана у дан без ње, и једва је чекао да се врати и угледа, загрли и пољуби. И да јој се извини на смуњи коју је гајио према њој, и на неповерењу. Било му је жао што ју је напао онај дан када се јавио на телефон, и желео је да јој се извини и искупи.
Лет за Сплит је каснио сат времена и петнаест минута. На сплитском аеродрому је било паклено вруће, око 40 степени целзијусових, плус онолико колико крију. Хагсу се зној сливао са лица док је стајао за шалтером задуженом за залутали пртљаг, два његова кофера су одлетели негде другде, и Емин поклон са њим. „Јавићемо вам чим пронађемо ваше ствари“ љубазно је изговорила запослена на шалтеру, и одмах затим узвикнула „Хвала на разумевању, довиђења!“. Хагс се окренуо, кренуо према излазу, таксијем се спустио у градску луку одакле су се људи одавно завукли у хладовину. У луци је стајао брод на који се убрзо Хагс укрцао, знојећи се све више. Био је узбуђен што ће видети Ему, након дуго времена, желео је да се извини и само загрли, и да јој каже да је воли. Да је никада више неће напуштати и ићи негде без ње. И нервирао се због залуталог пртљага и поклона који је спремио за њу. Море је било мирно, и брод је за непуних два сата стигао до острва. Са прамца Хагс је одмах угледао њихову кућу, зелену клупу испред ње и прелепе винограде у позадини. Обрисао је кратким рукавом своје чело и упутио се ка кући, узбрдо, без кофера. Осмех му је испунио уморно лице, све је брже ходао. Сунце је стајало високо на чисто плавом небу, упирући право у Хагсово лице. Под веранде испред куће је зашкрипела, кренуо је руком ка вратима, међутим врата су била закључана. „Емааа! Отвори прелепа!!“ У кући је било тихо, нису се кораци чули. Лупио је руком још два пута у врата, и онда се осмехнуо. Био је петак, и Ема је радила на плажи. Кренуо је трчећим кораком ка плажи, јављајући се Сори, првој комшиници, јединој лезбијки у том месту. „Ема!!?“ повикао је улазивши у кафе, Дане, где је Ема?“ упитао је шанкера, гледајући лево десно по кафеу. „Није ту Хагс, отишла је. Зар није са тобом?“ Дане га је упитао бришући чаше. Хагс је погледао у шанк као да није чуо одговор шанкера. „Где? Где је отишла? Па није са мном, ево ја сам управо дошао са пута“ рекао је смејући се гледајући га овај пут у очи. „Овај...не знам, није ми рекла. Ема је дала отказ, још пре пар дана и рекла је да иде са тобом, и то је било то...ујутру већ није била у граду“ изговарао је хладнокрвно и даље перући чаше. „Не разумем ништа, ок, хвала ти! Видимо се!“ окренуо се Хагс трчећи опет ка кући. Није му било јасно где је Ема отишла, размишљао је да није кренула код њега да га изненади, није ваљда Ема сада у Лисабону тражећи њега. Нису се можда заобишли. А можда је и код маме отишла у посету. Узео је телефон у руке, трчећи ка кући окренуо је њен број, али број је био недоступан. Узео је кључ из задњег џепа, и отворио врата, закорачио је. Било је врело и загушљиво унутра. Сви прозори су били затворени. „Ема?!“ покушао је још једном, па опет „Ема!?“. Ушао је у њихову собу, све је било на свом месту, кревет затегнут са сада већ мало увелим црвеним ружама поред кревета. Све је било сређено. Затим је тркнуо ка трпезарији која је била такође лепо сређена и уредна. Светлост је пробијала полуотворене шалоне на прозорима. На столу је стајала испијена шољица кафе са отиском црвеног ружа на њој, а испод ње бели савијени папир. Хагс је удахнуо, отворио прозор широм сео на њега и отворио папир.
„ Дечко,
Моја гарда је посустала и изгубила бој,
Мој вагон је искочио са шина,
Мој живот не заслужује више твој,
Моје срце више не зна да куца, у грудима тишина.
Грешку правим већ који пут,
Да будеш жртва њена ја то не желим,
Из ока сузе, у мислима мук,
Овај бедни живот ја не знам да делим.
И глас твој ће ми одзвањати ноћу,
И име твоје вечно на уснама ће бити,
Али да будеш срећан без мене то хоћу,
Зато ћу се од тебе сада скрити.
Проклињем дан овај и све на мени, на пут да ме тражиш не крећи...
Волела сам те
Волим те
Волећу те
Ема"
Хагс је преклопио папир, вратио на сто. Светлост се полако одбијала од његових очију. Кренуо је лаганим кораком ка улазним вратима, отворио их и овај пут мало гласније покушао "Емааа?!". Тај покушај је био и последњи. Птице су се разбежале, пар људи окренуло ка њему, а тишина уселила полако у његов живот.
Београдским улицама је ветар разносио опало лишће што је значило да је јесен на северној полулопти одавно дошла. Припремала се полако киша, тешки облаци су окупирали град. Вишњин и Марков стан се налазио на седмом спрату старе новобеоградке зграде која је скоро оронула од старости. Њих двоје су били у браку неких тридесетак година, Вишња је скоро навршила педесет и пету док је Марко имао педесет и четири. Тог дана су се спремали да крену на пут за који сат. Вишња је наговарала Марка да одложе пут због олује која се спремала, али Марко је волео да вози ноћу, и по киши, то му није представљало пролем. Њих двоје се ни после тридесет и пет година нису смирили када су страсти у питању и љубав између њих, не ретко су се љубили и додиривали, држали за руке и шетали сваки дан заједно са својом децом. Имали су четворо деце, али су тог дана отпутовали код деке у Босну. „Љубави јел си спаковала све ствари које сам оставио на кревету?“ – упитао је Марко намештајући крагну испред великог огледала у дневној соби. Вишња је одмах одговорила пригушеним гласом из спаваће собе: „Јесам Марко, ево последње ствари стављам у торбу, а моје су одавно спаковане. Сада ме је звао тата, рекао је да су деца стигла! Сав је срећан, једва је чекао да их види, тако је усамљен од како је мама умрла...реци ми Марко јел си се јавио Хагсу? Јел си му рекао да долазимо? Надам се да Ему ниси помињао!“. „Не нисам му јавио, чули смо се последњи пут пре пар дана, нисам му рекао ништа, желим да ово буде велико изненађење за њега, знам да је кући, он је увек кући“ одговарао је Марко док се кретао ка купатилу.
Ема је тог дана покушала да нађе џемпер који јој је Олга поклонила али није успела, а пошто је већ имала педесет и четири године можда не би могла ни да га обуче. Ипак је желела да изгледа онако како је изгледала пре тридесетак година, онако како је он волео и навикао. Извукла је из ормана једну зелену хаљиницу, и ако се напољу спремао пљусак. Ема се пре неких пет година док је још била у Ванкуверу офарбала у смеђе, са пар остављених плавих праменова,јер није могла да се одрекне целе прошлости а хтела је. Скратила је срни прамен који јој је прекривао око. Ипак донекле то је била она стара Ема, тврдоглава, женствена и крхка, са мало мање оне старе лепоте која ју је красила. Није више била онако оптимистична и енергична као пре него што се одселила у Хрватску. Стидела се своје прошлости и није желела да мисли и прича о њој. Те године је након што је отишла од Хагса желела промену, желела да не мисли на љубав и препусти се задовољствима и материјалном свету, да ужива у животу. Са дечком из Загреба је одмах пар месеци после одласка од Хагса напустила и Хрватску, одселили су се за Њујорк. Није га волела, али је била убеђена да га воли. Временом се помало и заљубила у њега, мислевши да је живот са њим то што је она одувек желела. Ипак је донекле остварила оно што је желела, нов живот, да живи без одрицања и на "високој нози". Понекад би помислила на Хагса али је та осећања према њему као и тај недостатак потискивала дубоко у себе не желећи да је он омета у даљем животу.
Брзо након свог доласка у Њујорк је Ема упала у велике невоље и дугове, након годину дана дечко ју је напустио и нестао једног јутра оставивши је са проблемима и дуговима, без поздрава, без пара и наравно, без љубави. Ема је у једном дану остала без свега што је имала, без свог новоизграђеног живота, сама, обманута, посрамљена и јадна. Након тога су проблеми постајали све већи, када се увлачила све дубље у оно у шта ју је тај дечко увукао. Временом се навикла и предала таквом животу. У том послу зарадила је доста пара и вратила дугове, купила је стан у близини кварта где је радила. Временом је релативно унормалила живот колико је то тада било могуће, али како је старила била је свеснија своје велике грешке коју је начинила, као и свог тренутног стања. како је све више старила, Ема је дошла до те границе када је постала непотребна и бескорисна у свом послу, те је убрзо изгубила и њега, оставши сама, без правих пријатеља, у њујоршком стану. Годину дана након престанка са радом одузели су јој стан и избацили на улицу, исти ти људи за које је радила. И није могла ништа да уради, није могла да докаже да је стан био њен.Након свега Ему нико више није примећивао. Пар месеци касније се на инсистирање рођаке преселила у Ванкувер код ње где је убрзо нашла посао у оближњем супермаркету где је радила три године. Сваким даном је све више размишљала о Хагсу. О дечку из Њујорка више није ни размишљала, оставила га је са стране својих мисли, ту где му је увек и било место. Свесна својих грешака све више је размишљала о повратку у Европу. Дуго је размишњала, нервирала се, плакала, да би убрзо дошла један дан са посла и рекла свима да се враћа за Европу следеће недеље. Сутра дан је Ема после дуго времена поново чула са својом најбољом другарицом, Вишњом. Те ноћи су њих две причале два сата, плакале су, смејале се и опет плакале. Четири дана након позива Ема је спаковала ствари, попела се на авион за Београд и после пар сати слетела у прошлост. И ето, Ема је данас ту, у Београду већ месец дана, и била је поново срећна што је ту са својим пријатељима. Спремала се да крене за Хрватску, код Хагса, тачно после тридесет и четири године, њена жеља да га види није никада била већа. Навукла је на ноге беле сандале, узела кофер и изашла из своје старе зграде, испред су је чекали Марко и Вишња у колима. Убрзо су кренули ка аутопуту на запад.
Током пута су јој се кроз главу мотале свакојаке мисли, била је уплашена. Плашила се Хагсове реакције када ју је буде видео, и дрхтала је. Наравно дрхтање није било само резултат страха, било је ту много чега у њеној глави. Страх, срећа, срамота, узбуђење, бес, љубав, жеља. Сама је себе кривила, била је и сувише бесна на себе, на своје незрело понашање у младости, али је била спремна да тридесет година након тога све исправи. Да тридесет година након тога започне онакав живот за каквим је жудела пола века. Осећала се младом у тим тренуцима, размишљајући о даљој будућности, о годинама које стижу, које ће бити ту само за њих двоје, ту да их несебично али квалитетно троше. Већ је замишљала себе на веранди у наручју Хагса, себе како се буди поред њега опет сваког јутра, себе како га држи чврсто за руку кад год би изашли из куће, себе како сатима бесциљно прича док је он неуморно слуша, себе како га љуби, додирује и воли. Све јој је то осим овог последњег недостајало све ове године. Наплисала му је писмо извињења где је описала на четири стране њену љубав, њену глупост и себичност.
Сплит се појавио иза брда, када је Ема отворила очи. Јутро је било облачно, али не и кишовито. Отварањем очију се одмах отворио и њен свет емоција, опет су у колонама навирале све више и више. Дрхтала је све јаче држећи се за ограду брода, који се лелујао на Јадрану. Знала је да ће тај сусрет бити тежак за обоје, и није била сигурна да ли је она спремна психички, али је ипак нестрпљиво одбројавала сваки минут ка острву. А острво, острво је остало исто, ништа се на њему не мења. Куће су остлке исте, улице такође...и људи су некако остали исти, исте навике, исто понашање, само се аутобус ка селу променио. И био је зелен. Узбрдица којом су се пењали никада није изгледала стрмије и дуже. Ема је била задихана, све је брже корачала ка њиховој кући остављајући Вишњу и Марка пар метара иза себе. Кренула је лагана грмљавина, али и даље није било кише. Људи који су се нашли на њеном путу зачуђено су гледали у њу. Неких пар метара иза Еме се зачуо глас "Ема јел си то ти?!". Ема се није окретала, игноришући женски глас, трчала је право колико је могла. Напокон је била само пар корака испред куће, угледавши веранду, зелене шалоне, и старијег човека који седи испод на клупи. Сузе су кретале, осмех јој се измигољио на лице, хтела је да виче али није могла, вриштала би али је била нема. Сузе су навирале и спуштале се преко насмејаних усана. Отворила је капију, бацила ташне на траву испред куће, прескочила три степеника на веранди и угледала оне очи које није видела тридесетак година, те очи које су је прогањале читав живот. Стала је испред њега и укочила се, није знала шта да уради, смејала се и плакала у исто време, није могла да проговори ни реч. Хагс је непомично седео на клупи погледом упртим ка њој, али се на његовом лицу осмех није појавио. Више никада. Убрзо након пар секунди капци су на Хагсовом лицу су пали, глава се није помакла, и даље је била уперена у Ему. Ема је полако ухватила Хагса за руку, дрхтећи и даље, дишући дубоко и брзо. Приближила му се и изговорила: "Хагс, ја сам, зар ме не препознајеш?!". Он није одговарао, очи су му и даље биле затворене. "Хагс?! погледај ме! погледај ме! Ту сам! Опет сам ту....твоја Ема! Погледај ме!" изговарала је Ема убрзано, не смешећи се више. "Хееееј Хагс стигли смо!!!" зачуо се Вишњин глас са краја дворишта. "Погледај ме љубави! Погледај ме!" почела је Ема да га тресе. Глава више није била упрета у њено лице, овај пут је била окренута према поду. "Ухвати ме за руку! Стегни ме Хагс!!" хистерисала је Ема, тресући Хагса и даље. Почела је да плаче. Никада јој у животу толико суза није кренуло одједном. "Шта ти је Ема? Шта му радиш?!" повикао је Марко пењући се на веранду. "Хагс дошла сам! Ту сам, поред тебе! Види ме! Нећу више одлазити! Ту сам за тебе само! Погледај ме!" хистерисала је " Погледај ме кад ти кажем! Погледај ме будало! Погледај!" говорила је плачући. Клекла је на дрвени под. Муња је обасјала цело острво, након чега се и гром огласио. Држала је Хагса за руку и наставила: "Дечко! Дечко, што си такав!? Погледај ме! Молим те! Погледај ме!!! Вратила сам се! Нећу више одлазити! Обећавам да нећу више одлазити!!!". Заједно су пали на дрвени под. Марко је непомично стајао држећи се за ограду. Вишња се окренула ка мору сакривајући мокро лице. Опет се вратио бљесак пропраћен грмљавином. Зачуо се јак језиви крик. Крик толико јак да је надмашио звук грома, да га је чуло цело село, и да су птице узлетеле са грана. Пљусак је кренуо. Облаци су се спустили над морем.
Овај пут је он отишао, без поздрава, без речи, без љубави и без ње...
Нема коментара:
Постави коментар