Život se kao takav - bori večito između apsurda i realnost, tj. između onoga što smo umislili i onoga što je zapravo oko nas. Naravno - sve je lepše dok smo u Imaginatorijumu, zato toliko vremena i provodimo na Netu. Tu na pr. možemo da budemo bilo ko - od Mao Ce Dunga pa do Lejdi fakin' Gage.
E sad. Sve je to lepo dok se ti svetovi ne izmešaju - pa počnemo da više živimo Imaginatorijum od onoga gde zapravo jesmo. Apsolutno se isključujući iz Realije i totalno ne kontajući besno-zle babe po #GSPu i bahate vozače preskupih džipova [u narodu poznatijih kao sveštena lica].
Na kraju, ma koliko bili zadojeni virtualnim svetovima koji su nas okružili, ubeđeni da smo u Lotlorijenu, a ne u BGu, šamar realnosti kad-tad dođe. A onda se sve izvrne. A kada se sve izvrne, tad postaje zajebano. Onda više ne znate kako da se iščupate iz kandži Imaginatorijuma koji su toliko duboko zariveni u neurosinapse da to zaista nema smisla.
Tu onda kreće jogunjenje. Ali kad-tad sve dođe na svoje, shvatite da mrtva lica koja vas okružuju su mrtva. Da materijali koje štekate po sobama/ormarima i pridajete im neke posebne moći više ne rade - jer mrtva su lica samo mrtva lica. I mrtve oči ne vide budućnost.
Proces sličan raspadu Juge - traje predugo i nikako da se završi. Možda se nikada i ne završi. Možda je i bolje da ne ode nikada. Lepa sećanja na Imaginatorijum mogu možda nekog dana da posluže u Mračnim Satima kao izgovori da smo ipak iza sebe imali nekada/nešto i da nije večno sve bilo u Velikom Mraku. Naravno - raspadi koji traju dugo, traju dugo jer su imali previše uticaja na razvoj Imaginatorijuma kao takvog. I vrlo verovatno jer su vredeli nešto.
A najbolje je, naravno - razgraničiti i napraviti sebi Svet u kome bi se pola-pola živelo u Imaginatorijumu i Realiji. Naravno - to je najteže.
Zato neki žive, neki prežive a neki samo preživljavaju.
Нема коментара:
Постави коментар