Dance my friends!

Dragi moji. Prvi put u svom životu pišem tekst u šest sati izjutra. Stigao sam kući i ne želim da spavam. Stigao sam relativno trezan, ali želim još da pijem, i da đuskam. Iako nisam đuskao tokom noći, želim da izađem sada na terasu polu go i da đuskam. Mislim da ću to i uraditi. Jer ne mogu da razmišljam o prijateljima. Jednostavno ta tema uvek boli. Celo jutro (ili dan, ne sećam se) sam proveo gledajući pet epizoda "Prijatelja" na b92, i skenjah se. Oni su relativno primer, kakav odnos ja želim, ili sam uvek želeo sa prijateljima, plus neki moji dodaci usput. Ne kažem da imam pogrešne prijatelje, već je pristup pogrešan. Moraću da poradim na tome. Pored pisanja knjige, eto, imam još jedan zadatak. Šta? Nisam vam rekao da krećem sa svojom prvom knjigom? Pa odlučio sam po drugi put. Mada od prijatelja sam čuo da je on pokušavao u više navrata napisati nešto, te moguće da ću biti vredniji. Ili ne. Uostalom sada nemam vremena o tome da vam pišem, sve je više svetlosti napolju, a ne bih voleo da me sve komšije vide kako đuskam polu go na terasi. Stavljam tačku. Puštam video. Izlazim. Đuskam.