Rijaliti Srbija 18+

Nemaju oni toliku moć koliku im mi sami dajemo. Nisu oni toliko moćni koliko ih ova država pravi takvima. Nisu oni uopšte moćni, jer je za moć potrebna i pamet, a ne samo skupa kola, novac i oružje…

Dan u Beogradu kao i svaki drugi, najavili sneg, sunce sija. Ostatak belog pokrivača od sinoć se otapa. Sa zgrada se sliva voda na naše glave, ne baš čista. Par golubova se raširenih krila kupa u bari na samom početku Skadarske. Smrad pijace mi dopire do nosa. Do pre par meseci sam mislio da samo kod nas pijace smrde, a onda sam posetio Španiju. Dobro, ne baš kao ovde, mada su po izgledu, moram reći, mnogo sređenije. Pored mene projuri džip, nije roze, crn je ovaj put, sa zatamnjenim staklima. Prolazi kroz crveno, trotoarom, jer mu je neko već preprečio put i stao ispred semafora. Plavi ford, prozirnih stakala. Preko puta policija juri ulične prodavce, ni oni više ne mogu da ih podmićuju robom, ne isplati im se više. Navadili se. Jeftinije je bežati. Pali se zeleno na semaforu i plavi ford kreće, vozi par metara i opet staje. Ispred njega crni džip stoji, onako na sred puta, bez ikakve signalizacije. Sa njihove leve strane ulično ostrvce, sa desne tramvajske šine. Iz džipa, sa suvozačevog mesta izlazi muškarac, oko 30 godina, bele patike, bele čarape i crvena trenerka. Odlazi do pekare preko puta. Vozač džipa, istih godina, ćelav, krupnije građe, izlazi, istresa pepeljaru na ulicu i pali novu cigaretu. Već je četiri automobila iza njih. Momak u plavom fordu počinje da trubi, ali se vozač ne uzbuđuje, naslonio se na kola i čeka druga da završi sa kupovinom. Fordaš nastavlja sa sirenom. Ćelavi se okreće ka koloni, gasi cigaru na haubi, zasuče rukave i dolazi do plavog forda. Razmenjuju par reči, ne čujem ih. Ćelavac otvara vrata i vadi Fordaša napolje, dok ovaj pokušava da se otme. Stiska ga uz kola, i lupa šamar svom snagom. Ovaj i dalje pokušava da se iskobelja i odbrani. Prilazim polako sa ostalim ljudima i sad već mogu da čujem glasove. Lupa mu još jedan šamar, dok mu kolenom izbija dah iz grudi. Vozači iz kolone ostaju u svojim kolima, čekajući da se stvar reši. Drug u crvenoj treši se vraća iz pekare, ostavlja kesu na sedište i kreće ka prijatelju. Fordaš je već na zemlji, viče. Mislim da zove u pomoć. Crveni stiže, razmenjuje osmeh sa Ćelavim i šutira Fordaša u potiljak. Ćelavi isto to ponavlja. Smeju se. Ljudi su se već okupili oko njih, napravivši ring u stilu starih Rimljana, za očigledno, gladijatorsku bitku koja je u jeku. Fordaš pljuje krv, ne mnogo, ali vidljivo. Ćelavi se vraća do džipa, uzima palicu i kreće ka fordu, odmerava ga malo i počinje da lupa po njemu. Uključuje se alarm. Levo staklo na vratima puca, komadići stakla padaju po Fordašu. Izbezumljena masa, u kojoj sam i ja, nepomično gleda. Ima nas oko pedeset, rekao bih, mada se broj iz minuta u minut povećava. Crveni nastavlja da šutira nesrećnika na zemlji, koji više ne ispušta zvuke. Ćelavi je lupao po haubi, dosta je ulubivši. „Dosta je bilo, idemo, ohladiće mi se burek“ reče Crveni. Ćelavi ga pogleda, spusti palicu i odgovori „Šta, nećeš više da mlatiš ovog intelektuarca?“. „Ne bre matori, dosta smo ga naučili, biće dobar sledeći put, jel tako pe***u?“, saginje se ka nepomičnom telu. Fordaš ne ispušta zvuke. „Jel tako majmune?!“ Crveni ga opet upita, šutnuvši ga u glavu još jednom. Tajac. „’Ajde, idemo… ček samo da ga mlatnem za kraj“ reče Ćelavi, i zamahnuvši palicom, svom snagom udara Fordaša po leđima. Ovaj put se začuo krik sa poda. Crveni se nasmejao, pljunuo nesrećnika, okrenuo se i ušao u džip. Ćelavi je prešao preko njega, stavio palicu u gepek, ušao u džip i zalupio vrata. Fordaš je ostao da leži, pomalo iskrivljen, u lokvi krvi. Disao je otežano. Masa ljudi je stajala do zadnjeg minuta, gledajući prizor. Odlazak džipa smo propratili uz aplauz. Tapšali smo, izbezumljeno gledajući telo nesrećnika. Bili smo bledi kao i on, nepomični takođe. Aplauz je potrajao par minuta. Tupi pogledi su bili uprti ka Fordašu. Stajali smo tako… tih par minuta, a kada se lampica za aplauz ugasila, počelo je komešanje. Ljudi su tražili daljinski ne bi li promenili program. Daljinskog nije bilo. Ovaj rijaliti šou je išao uživo, uz publiku. I sve je bilo dozvoljeno. Ovaj rijaliti šou se zove Srbija, i daje se svakodnevno. A kada više nije bilo zanimljivo stajati i posmatrati, masa se razišla. Svako na svoju stranu, svako svojim poslom. Tamo gde više nema nasilja, obračuna i svađa, nema ni publike. Sirene su jaukale u pozadini.

Taj isti džip sam video par nedelja kasnije, kako na raskrsnici kod Republičke Vlade prolazi na crveno. Ne, tamo policajac nije jurio prodavce, pisao je kaznu pešaku, za prelazak van pešačkog prelaza…