петак, фебруар 25

Krstić i sin na beogradski način

Kiša. Žuti novi autobus stiže na stanicu, ljudi istrčavaju na pola puta ne bi li pre svih utrčali u njega, zauzimaju najpre mesta oni bez karte. Nakon što je bagra ušla, ulazim i ja, i još par ljudi. Hvatam se za rukohvat, vadim knjigu i krećem sa čitanjem. Vrata se zatvaraju, nešto jedva, muče se. Žena sa šarenom kineskom torbom, dva sa dva, udara u zatvorena vrata i psuje milu majku vozaču i „žutima“. Krećemo. Pri svakoj maloj rupi na putu vrata poskakuju gore dole, proizvodeći nesnosan zvuk. Nadam se da neće otpasti. Jesam li spomenuo da je to onaj nov žuti autobus? Saobraćajno izgleda održava samo one žute „japance“ izgleda, zbog ugovora sa njima koji lako može biti poništen. A ovo našim parama kupljeno, to već nije naša stvar.

Čovek pored mene, srednjih godina, sa masnim brkovima i još masnijom kosom, smrdi. Mislim da se kao i većina ljudi kupa samo nedeljom, ako i tada. To je bio neki trend davno, čuo sam, neka fora oko uštede vode. Pa nije baš da toliko nemamo vode, retko koja kuća u Srbiji ima ispravnu česmu, bojler, vodokotlić a da iz njega ne šiklja voda 00-24. Bar ako nećete pod tuš, stanite pod česmu, sperite se. Dve klinke sede dva metara od mene, slušaju neke trećerazredne repere na max volume. Jedna je u tigrastoj, druga u roze trenerci. Jedna ima silikone u usnama, druga u grudima. Prva srednje, rekao bih. Pokušavam da sastavim jednu stranu u knjizi. Vrata lupaju i dalje, posle svake zime, ulice su pune rupa. Jesam li vam rekao da je to slučaj samo kod nas? Kao i ono kada sneg iznenadi zimsku službu 28. decembra. Zatvaram knjigu i vraćam u ranac.

Devojka, crna kosa, kasne dvadesete, stoji pored mene, u farmerkama i jakni. Priča sa drugaricom preko telefona. Nakon što je izogovarala svog dečka, koji je zapravo vara, a ona misli da ide na večernji termin fudbala, krenula je da priča o depilaciji. I to ne bilo kakvoj depilaciji, već depilaciji do pola, do kolena. Kao, želi da nosi suknju, pa joj je ovo jeftinije. Glatka do kolena, a od kolena Lipovačka šuma. Ne znam da li to inače devojke rade, ali prvi put čujem, i zgrožen sam. Pa nije ni čudo što joj dečko ide na taj fudbal. Dva momka pored mene, studenti, iz studentskog doma, razgovaraju na crnogorskom jeziku, sreća pa ga znam, mogu da razumem o čemu je reč. Žale se na Beograd. Prljav je, skup, siv, ružan, prepun, kaljav, hladan, te ni za hiljadu evra (pre je bio milion, ali kriza udarila) ne bi ostali ovde posle studija. Sve se plašim. Što bi rekao Momo Kapor: „ Niti ga ko tera da živi ovde, niti mu ko uopšte, nudi hiljadarku (milion)!“.

Poleteo sam napred kada je vozač naglo zakočio ne bi li izbegao da udari roze džip koji nam je presekao put, smatrajući da je važniji od dvesta ljudi u busu. Nije niko tamo važniji, ali je zaštićen, nešto kao beli medved. Baba pored mene, kasne sedamdesete, gunđa kako joj niko ne ustaje, kako to u njeno vreme nije bilo. Čega nije bilo baba? Autobusa? Par minuta kasnije vrata nisu bila više ono što se najjače čulo, bio je to stariji gospodin u odelu sa tufnastom kravatom. Preduzetnik, jedan od mnogih. Drao se na telefon. Ne, nije se svađao, jednostavno se nije još privikao na mobilni telefon. Dovikivao se on tako celih deset minuta, i samo malo da je bio glasniji, mislim da mu telefon uopšte i ne bi bio potreban. Sledeće brdo je odmah tu, iza ugla.

Dva starca, levo od mene pričaju kako je bilo bolje za vreme Tita. Bilo je svega. Blago vama. Verovatno smo mi krivi što nam je sada ovako. Ona ista devojka koja je krenula na depilaciju do kolena, ovaj put je pričala sa mamom. Počela je da plače i ciči, mrmljajući kroz zube, koliko sam uspeo da čujem, da je onaj dečko bije svaki dan, posle fudbala, ali da ga voli, obožava. Spomenula je kasnije i da ju je zaprosio, i pristala je. Suze su se pretvorile u smeh. Udaće se! Praviće mu svake godine zimnicu! Njen san se ostvario. Nagovestila je mami da žuri, ide na depilaciju do kolena, pa kući da isprati dečka na fudbal, onaj večernji, a posle, posle da dobije batine.

Nešto se u daljini zeleni, kako prilazimo stanici, jasnije vidimo da je to kontrola. Odjednom silazi pola autobusa, sva mesta postadoše prazna. Sedam na prvo, izvlačim ponovo knjigu. U autobusu ostali samo ljudi i ja.

Pogreših, bio je tu i jedan napucani buldog, čuo sam samo kada je napucao kontrolora, denivelisao mu lobanju, jer mu je ovaj predhodno zatražio kartu। Kontrolor je pao na pod a buldog, obeleživši teritoriju, istrčao iz autobusa. Policija štrajkuje.

(kolumna je kopirana sa www.fkm.blogspot.com)

4 коментара: