петак, новембар 6

Hugs – једна споредна прича (део други)

Звезде су одувек код људи будиле интересовања, веру и страхопоштовање, тако да су људи на разним подручијима имали своју властиту причу о тим телима. Много је било паганских веровања о директном односу живота на земљи и звезда на небу и о међусобном утицају, где је Платон, на пример, мислио да душа управља директно целим универзумом и небеским телима и да свако то тело поседује неке од душа. Код обичних људи је мишљење пак мало другачије, јер се сматра да су звезде те које одлучују о њиховом животу и да од њих све зависи. Отуда долази и веровање у судбину, силу којом је наш живот већ унапред зацртан, коју не можемо избећи, нити знати каква је. Иако је то веровање настало давно, још онда када свест код људи није била толико развјена, када нису знали шта су звезде, шта је гром и шта је сунце, онда када је код човека постојао страх од многих ствари које су сад савременом човеку познате и свакодневне, то веровање у судбину се задржало до данашњих дана. И дан данас људи верују у „то“, ту силу и њој приписују све своје догађаје у животу, своје успоне, своје падове, грешке и болести. Све је то и даље негде зацртано и на то се не може утицати, тако да када је нешто лоше, када нешто грешимо, радимо, нисмо сами криви, тако је судбина наша хтела...такав је у том тренутку положај звезда на небу...


Да ли је људска раса то и даље на истом нивоу свести или им је тако лакше да живе? Лакше да имају у свести да они сами не могу да утичу на ток живота што им даје за право да праве много грешке а да за то не буду одговорни пред самим собом. Не, Хагс није веровао у судбину, ни у било какве звезде, али то никада није хтео да каже Еми, превише је волео да је посматра како она сатима прича о томе и како заправо ужива радећи то. Понекад би он прешао преко свог мишљења и често јој говорио: „Добро прелепа, ако је судбина да ти и ја будемо заједно до краја, онда чврсто верујем у њу“.
Ема је била девојка за којом се окретала скоро цела младеж у крају где су живели. Имала је чудно пошишану плаву косу до рамена, са црним праменом који је увек исто стајао преко десног исто тако црног ока. Носила је углавном неке хаљинице преко лета до дубоко у јесен, када је ту одећу замењивала уским фармеркама и џемперима разних боја. Твдоглавост јој је била јача страна која је испливавала углавном на површину њеног понашања, мада је то понекад умела да прекрије и да скрене пажњу са тога својом добротом и љубављу према људима. Обоје су волели људе и дружење са истим, па су половину свог времена и проводили са њима. Ема је ипак мало више вукла на страну опције када су њих двоје сами у соби, препуштени страстима и ситуацији, али никада није претеривала и досађивала Хагсу. Она је просто морала да има неког поред себе, Хагс јој је био све, и срећа и туга, и друг и другарица, и дечко и отац. Ни она није имала оца. Оца није ни познавала, нити знала како изгледа, нити било шта више њему, па чак ни име. Мајка је то увек крила од ње и причала јој да је то небитна прича која не треба да буде враћена у њихове животе, да је одавно избрисана из њеног срца и да тако треба да остане. Међутим Ема је једном приликом у маминој соби, негде у њеним фиокама нашла слику ње и још једног младића, сликане испред цркве Александра Невског у Софији. На полеђини слике је било исписано „Обичам те! Завинаги с теб... твоя Христо“. Стајао је и датум који је био некох годину и по дана пре њеног рођења. И често је мислила о тој слици и о том човеку, али се никада није усудила да пита маму за њега, ко је он и да ли је можда он њен отац. Увек ју је копкало то, али никад довољно. Од првих дана је имала само једног родитеља и тако је навикла...
Хагс се и поред толико својих пријатеља и другова осећао усамљено те ноћи. Била је то мала клупска свирка у подножју Бановог Брда, којој је Хагс морао да присуствује и то без своје „прелепе“, како ју је звао. Она је остала кући, вероватно тужна и у сузама јер је била повређена, јако повређена тог дана. Тај дан, први дан септембра, тог романтичног месеца, месеца када се увек нешто започиње, она је размишљала о завршетку. И Хагс је био сломљен, јако...није причао те ноћи, није се смејао нити плакао, емоције му нису била јача страна тог дана. Или их је само вешто скривао као и увек. Пре тачно годину дана њих двоје су започели ту везу, која је више него била добра, хармонична и успешна, све до тада, те вечери. Вечери када је Хагс, никада не марећи на датуме, тотално заборавио да му је тај датум важан, довео у питање свој однос и љубав према својој прелепој. Њега је пре недељу дана на своју свирку позвао најбољи друг Иван, када је Хагс, наравно, пристао јер је Ивану то била важна свирка, прва свирка његовог малог бенда који је имао. Дан пре свирке у колима кад су се враћали са ручка његове маме, Ема му је наговестила да им је сутра годишњица и изразила жељу да оду негде сами те ноћи. Када му је она то са осмехом рекла, Хагс се у моменту уозбиљио, ћутао неколико секунди и сложивши киселу фацу саопштио да Иван има свирку и да му је обећао долазак и да она може илити мора да крене са њим на ту свирку. Није ни сам веровао шта је урадио, па је покушао да се извуче позивом да иде са њим, мада је и сам знао да ће га она одбити. У страху је ишчекивао одговор, док ју је гледао како ћути и полако црвени. У једном моменту је њена смиреност прерасла у бес, толики да је прво што је урадила лупила му шамар, упутила пар увреда. Ућутала је и ћутећи га је са разочарењем гледала право у очи, скрећући његове на страну, да би после пар минута изашла из аута залупивши вратима тако јако, да се на небу одједном створило јато голубова који су од страха бежали одатле. И онда је у колима настао мук који је и даље трајао и те ноћи на свирци, поред јаког звука електричне гитаре, бубњева и виолине. Код ње у соби су се вртеле пак друге песме, мало спорије, мало тужније...
И двадесет година након што је Хагс изгубио све што је имао, након што је исписао и своју последњу страницу среће, он живи у тој кући окруженој виноградима са погледом на пучину и таласе који га кад-кад подсећају да је још увек жив. У њој је провео двадесет и једну годину свог живота, није се селио, нити одлазио, а ретко кад је и напуштао ту кућу. Сећања су живела са њим, она у његовим мислима и он. И даље је седео испред куће на сада мало мање зеленој клупи, испијао чаше водке иако му је доктор пре пар месеци изразито забранио због проблема јетре. Није марио за то, уживао је у том укусу. Самоћа му је пријала све те године, није желео друштво, нити разговор, само би понекад поздравио комшију који је живео поред њега и то би било све. Чак за то време Хагс није имао другу жену, ни једна од њих није била довољна да замени његову прелепу, и ако се причало по селу да је имао једну девојку, из суседног села, десетак година млађу од њега. Говорили су мештани како су их виђали заједно ноћу, виђали су њу како се у раним јутарњим сатима враћала кући. И он је потврђивао ту причу понекад, лагао је самог себе и друге. И док је Хагс тако ноћима седео испред куће и испијао чашу за чашом, никада није гледао горе, никада није гледао у звезде, био је љут на њих. Иако никада није веровао у судбину, сада је био чврсто убеђен да она не постоји. Тај његов поглед ка земљи му је придодавао још тужнији изглед, који су боре на његовом лицу одавно већ направиле. Она се још није иселила, била је ту и даље разарајући и убијајући сваку његову светлу тачку, сваки његов покушај да се осмехне, сваки покушај да ујутру кад га у зору пробуде таласи, устане...
Сви су у клубу од његових пријатеља приметили да се нешто са Хагсом дешава, да нешто није у реду. Увек кад би изашао са њима, био је један од главних покретача забаве и разговора, увек је био весео кад су они у питању, али не и сад. Након завршетка свирке Иван је пришао столу за којим је Хагс седео, наручио две водке, погледао га у очи и питао: „ Је л‘ Ема у питању?“. Хагс је подигао поглед са стола, погледао најбољег друга и промрмљао: „ У реду сам друже, у реду...“. „ Не, ниси добро, знам ја кад си ти добро, јебо те, знам, а сада ниси! Гледам те цело вече, сјебан си...а кад си ти сјебан, сјебан сам и ја! Реци?!“ . „Ајмо ван овог клуба, ајде до Гринича, на пиће...“ - Иван је био Хагсов друг из детињства, ишао је заједно са њим у основну школу, провео је са њим цело своје детињство. Били су нераздвојни од тада, заједно су ишли у школу, заједно играли, заједно јурили девојке, заједно путовали. Иван је много волео Хагса и био је у стању све да уради за њега. И Хагс такође, само што је био доста хладнији, али је у себи знао да воли, све своје пријатеље, родитеље, девојку... Иван је био мало повучен додуше, имао је пар пријатеља и нису му били потребни други, живео је неки свој живот, како је он говорио „уметнички“. Због тога га је Хагс често задиркивао, поготово пред девојкама, јер му ни девојке нису ишле од руке, имао је пар веза али никад ништа озбиљно. Иван је пиздео због тога и често се љутио на Хагса, али су на крају са смехом изгладили све то. Тако повучен је био и доста опуштенији од Хагса, све је у његовом животу текло полако и смирено, ничему није давао посебан значај. И Хагс је знао да се опусти понекад, да се заједно са њим завали на крову своје зграде, пусте неку музику и причају тако сатима до раног јутра. Уствари, углавном је Хагс причао, волео је да прича и увек је имао шта да прича, док би Иван само поставио руке иза главе, легао, упалио цигару и кулирао тако целу ноћ, да л‘ размишљајући нешто своје, да л‘ слушајући пријатеља како прича. И Хагсу је то много значило, имао је веома доброг пријатеља и био је свестан тога. Увек је био ту да поприча са њим када је требало а у овом тренутку му је то било преко потребно.
„Ајде причај, је л‘ Ема у питању?“ запитао га је Иван. Хагс га је погледао, помало тресући доњу усну одговорио: „Да друже, она је у питању, раскинули смо....ја сам крив, ја заборављам све и не водим рачуна о другим људима, о њиховим осећањима!“ . „Зашто сте раскинули?“ зачуђено је Иван питао , знајући колико је њихова веза била тако рећи савршена, „И не лупај глупости, није тачно да не мислиш, ти си бар супер пријатељ, а самим тим си њој добар дечко...па, ви савршено функционишете!“ . „ Не, Иване, немој ме овај пут бранити, знам да сам погрешио, знам да сам понекад саможив, да не мислим на њу, на друге, да сам некад јебена будала! То сам ја! Имам предивну девојку, имам све са њом, ја то не ценим!! То је проблем, ја не ценим људе!!! Ја имам проблем тај!!“ драо се не марећи дал га неко посматра. Био је јако бесан на себе и самокриичан као не баш често до сад. Свестан своје грешке, кривио је себе за све. Иван је пак знао да је он у праву и да је крив, претпостављао је то, али је пробао да га смири, и поприча са њим. Након неколико минута после углавном Хагсовог монолога, Иван је само добацио „Слушај ти човече, ајмо ми на кров, имам нови албум једне групе, свидеће ти се!“
Хагсу су последња два дана била пакао, када је схватио шта му Ема значи и шта му значе људи око њега. Био је сигуран да ће се променити из корена и посветити мало више пажње шта други мисле и обратити пажњу на туђа осећања, осећања људи који га воле. И било је тако...било је тако следећих пар месеци, али не и до краја. Људи се не мењају, можда могу, али им је за то потребан велики разлог и напор, а он га тада није имао. Сутрадан су се Ема и Хагс помирили, нашли су се опет испод звезда...

Нема коментара:

Постави коментар