субота, новембар 6

Све што тресе, и треба да тресе

После завршетка анимираног филма са нашим омиљеним сунђером на B92, навлачим на себе фармерке и дукс преко дукса, узимам бициклу са терасе, силазим лифтом, отпоздрављам камере у згради и крећем ка Ушћу. Пао је мрак. Улице су полупразне па могу на миру да возим, идем лево десно, горе доле, баш свуда, где ми падне на памет. Спуштам се ка Старој капетанији Угриновачком улицом јер моју стару трасу, улицу Прилаз копају, раде, асфалтирају као и увек, три пута годишње. Исто толико пута та измучена стрма улица, без нормалног тротоара за пешаке, мења свој назив. Ваљда како коме у нашој влади падне неки назив на памет, за час замене стари назив који вероватно по њиховом мишљењу није више ни важан. Важно је да има иновација, да људима није досадно! Тако да је Јакуб Кубуровић отишао у заборав. Ту је сад некакав Прилаз (?!) прилаз нечему ваљда, некоме... Верујем ја већ нашим надлежнима да је тај Прилаз већ некаква већа фаца од Јакуба.

Излазим на Главну улицу. Прилазио сам, прилазио и сад сам у Главној. Била је пуна људи, омладине. Сва та омладина је шетала ка Мадленијануму, згради опере. То вече је наступала велика звезда ових простора, идол младих сојки, њено величанство краљица Сека. Поносно сам пролазио бициклом поред, дивећи се свој тој младој деци на музичком избору. Таква једна звезда, такав један глас да наступа, био је то догађај, опера каквој би сви велики певачи позавидели. А та деца, то облачење. Ја сам и даље фасциниран. Мушкарци у тренеркама, патикама и по нека "боди" мајица, а девојке, гранд! Хит! Пресрећан бих био да се моја девојка тако облачи! Да има на себи нешто од тога, ти тиграсти минићи, зебрасти грудњаци испуњени масом, пластичне бундице, поцепане чарапе, грандовске чизме, са све црвеним карминима на препеченом лицу. Искрено се надам да ће бар неко од њих умрети од рака коже. Морам још да кажем да је скоро свима њима била жеља да постану лични асистенти вечерашње диве, Секе Алексић, наше слатке буцмасте Зворничанке.

Наставио сам тако пространим мрачним парком до ушћа. Код ушћа су се као и сваке ноћи одржавале трке мотоцикала. Њих десеторица су се мимоилазила, правили акробације, на предњем точку, задњем, хоп цуп итд. Имали су чак и публику. Тројица уличних пандура (саобраћајна полиција) испијајући конзерве пива, стајали су са стране и посматрали ту невероватну утрку. Застао сам и ја на кратко, чисто да бацим поглед. Пришао сам пандурима са питањем: "Јел и вечерас има клађење у победу?"

Зарадио сам 10 еура, за**бао сам уличне пандуре! Ко им је крив када нису учили школу! Бициклистички пут је био чист исто као и када сам долазио. Прошла је поноћ одавно. Рефлектори Гранд казина су бацали снопове светлости по облацима изнад града. Осим мотора иза себе, друго ништа нисам могао да чујем. Наставио сам право, када сам зачуо и угледао велико јато птица које узлеће из шуме преко пута. Крештале су и од нечег бежале. Збуњено сам гледао. Предњи точак је кренуо да ми лелуја лево десно, губио сам конторолу. Закочио сам и слетео са бицикле. Земља се тресла. Не сећам се да сам пио, или сам узео пар гутљаја од уличних пандура? Ма не, нисам. Те вечери сам био скроз чист. Земља је наставила да се тресе. Била је напорна. Стани! Стани рекох! Стала је... Негде у даљини се зачуо тресак, који је одзвањао. Нисам био сигуран да ли се моториста због којег сам зарадио десет еура слупао негде, или је некој од препечених сојки у Мадленијануму пукао силикон. На зградама около су се попалила светла, људи су почели да истрчавају на улицу. "Земљотрес људи! Земљотрес!" викнуо је један декица у пиџами. "Ооооо да, хвала на информацији" промрмљах за себе. Једна од две плавуше које су шетале туда коментарисала је: "Ето, знала сам, видиш Станојка да се 2012 ближи. Ја се плашим, не знам за тебе!". Изгледа да није прочитала, ако уопште уме да чита, да је смак света одложен за сто година. Као што мој друг каже "А шта ћемо сад сви ми који смо планирали тај смак? Који смо напустили факултете, школе, дали отказ, трошили уштеђевину?! Ко ће нама да плати одштету за ову обману и лажну дојаву?!". Смејао сам се тада до суза. А и сада сам. Волим те плаве сојке! "Мамицу им ј**** и овој Америци и оној Унији, све је ово од њих дошло! Све су ово они нама наместили!" викао је један дебељушкасти човечуљак у белом баде мантилу са позамашном златном огрлицом око позамашног врата. Са његове десне стране из предратне беле зграде истрчава дебела жена вичући "Аааааа, ће помремо! Ће ме муне нештој у главу, јебати Тадића ове зграде како је направиа!". Скупљао сам по поду ствари које су ми испале из џепа. Два младића су истрчали из затамљеног југића, ошишани до главе, смејали се на сав глас један другом. Овај што је имао плаву комплет тренерку промрмљао је " Знао сам да ће се овако нешто десити после оне параде срама, Бог све види! Опомиње нас!". Други је наставио да се неконтролисано смеје. "Ма боле мене к****, нас он готиви! Него дај да смлатимо оне две конзерве што су нам остале!". Вратили су се у југић, одврнули музику и наставили даље. Ја сам се и даље смејао, више нисам знао ни зашто. Птице су се вратиле нормалном животу.

Вртео сам педале уз уску улицу са калдрмом. Успињала се према врху једног од три земунска брда. Губио сам снагу полако. Зној ми се сливао низ лице. Ноге су ми полако одустајале. Желео сам што пре стићи на врх. Сви ми ваљда то желимо. Понекад нам на пут стану проблеми, тешкоће, стрмина, Београд Пут, бахати таксиста, мерцедес купљен продатом кравом, можда и сама крава, земљотрес, плавуша, две плавуше, политика, економија, или чак Сека Алексић... Али увек их морамо обићи, прескочити, пребродити, и дочепати се врха. Неко успе, неко падне. Из дана у дан. Из сата у сат.

Природа је показала да је као и увек нама мањи непријатељ од нас самих. Али исто тако да је много моћнија и јача од нас. Природа рађа и убија, а ми је и даље љутимо...

6 коментара:

  1. "А шта ћемо сад сви ми који смо планирали тај смак? Који смо напустили факултете, школе, дали отказ, трошили уштеђевину?! Ко ће нама да плати одштету за ову обману и лажну дојаву?!".

    hahahha :D
    koji car :)

    ОдговориИзбриши
  2. @Barbika - hahaha da, da lik je cirkus, sa njegovim izvalama :) pa realno...

    @Amelie - ljuljalo je, ljuljalo :) Stvarno te je oborio sa kreveta?

    ОдговориИзбриши
  3. Иако живим на 16. спрату, потрес нисам осетио јер сам- спавао. Вероватно би ме ухватила паника да сам био будан, али би то било незаборавно искуство. Иако се земљотрес сматра нечим лошим, у суштини бих волео да сам доживео неки мањи потрес... Супер илустрација за пост ;)

    ОдговориИзбриши
  4. ''или је некој од препечених сојки у Мадленијануму пукао силикон.'' :D :D :D
    Сјајан, духовит текст.
    Видим да је багра опет прозвана. И треба!

    ОдговориИзбриши
  5. @Stefan
    Da, da, mnogima je žao što nisu osetili potres :)

    @Letnja Oluja
    Hvala! Bagra je u mojim tekstovima nezaobilazna :)

    ОдговориИзбриши