Hugs – једна споредна прича (део четврти)

Та зима је била изузетно хладна, довољан разлог да на улицама не видите никог. Те зимске вечери су сви седели у поткровљу, поред радијатора и гледали неки љубавни филм што је Вишња, Емина најбоља другарица донела. Лежали су тако на на поду са ћебетом испод себе поређани као сардине. Марко - Вишњин дечко, Вишња, Ема, Хагс и Иван. Ема, Вишња и Иван су цео филм прегледали скоро без и једног трептаја, Марко је пола филма провео љубећи Вишњу по целом телу, и прокоментаришући по неки део из филма, а Хагс, он је преспавао филм. И сањао је. Сањао је своје венчање, све те званице, то поље испред њих, и велику црвену катедралу иза. Поглед се простирао у бескрај, све до мора неколико километара далеко. Стајао је тако и гледао, слушајући одјеке звона која су наизменично звонила. Шаке су му биле празне, није никога држао за руку. У позадини звона се чуо неки жабор, гласови неких срећних и раздраганих људи. Викали су, и певали. Али он је стајао, и поглед му се није скидао са морског плаветнила, све док није угледао белог срндаћа како претрчава поље. Пратио га је погледом скрећући очи на страну. На тренутак је скинуо поглед са белог срндаћа и схватио да је сам, стајао је сам ту све време. Био је сам на свом венчању, сам са гостима. Млада није била ту, она је тад већ била негде далеко...

„Пробуди се дечко!!!“ насмејано је Ема покушавала да пробуди Хагса. Он се тргао „Да?! Шта? Шта је било?!“ упитао је. „ Па опет си заспао, ниси ни погледао овај чудесан филм дечко!“ Не, ниси!!“ наставила је Ема. Иван је отишао на кров да испуши цигару. Вишња и Марко су се страсно љубили и додиривали на ћебету одма поред њих, не обраћајући пажњу уопште. „Извини Ема, заспао сам, нисам могао да издржим, јел био добар?“ поспано је говорио, мислећи на свој сан. „И више него добар, ради се о једном пару који се упознао у књижари, па се нису видели тако једно две године, и на крају су се срели на матурском балу. Његова сестра и њена сестра су ишле заједно у средњу школу, али су мрзеле једна другу и онда....еј! Јел ме слушаш ти?! Повисила је тон, схвативши да је Хагс тотално одлутао. „Ту сам, ту сам, пратим, само сам се замислио нешто, извини...сањао сам нешто безвезе“. „Шта? Шта си сањао“ упитала га је. „Хајде да будемо сами, оћеш? Идем да нам напуним каду, ставићу и твоју омиљену пену од кокоса! Оћеш?“ говорио је пун жеље да тада буду сами. „Али , али Вишња је ту, и Марко, и Иван!“ рекла је забринуто, „Вишња?! Ало! Вишња!!?“ дозивала је другарицу која је лежала поред, уснама спојеним са Марковим. Није одговарала. „Пуни каду“ насмешила се Ема, „ И не заборави кокос! Идем да се јавим Ивану, горе је, како може на тој зими тамо...“ пела се кружним степеницама ка крову, Хагс ка стану спрат ниже. Вишњине усне се нису и даље одвајале од Маркових, држећи га руком између бутина...
Мирис кокоса је убрзо попунио цео простор купатила, уклапајући се уз „киви“ зелене плочице на зидовима, тако створивши романтичну атмосверу. Жуто пригушено светло је шкиљило са плафона, дајући онолико светлости колико је довољно да човек нађе каду и уђе у њу. Хагс је то и учинио, напунио је каду, ушао и чекао певушећи, прстима се играо са пеном на површини. Ема је убрзо дошла, осмехујући се такође, мада су једно друго једва видели. Скинула је фармерке и свој љубичасти џемпер који јој је Олга купила за прошли рођендан. Волела је тај џемпер. „Иван је тужан Хагс“ рекла је док је улазила у каду, седајући испред Хагса. „Јел ти је рекао нешто? Приметио сам прелепа...приметио сам да нешто није у реду“ изговарао је то грлећи Ему и спајајући је са својим телом. „И шта си урадио поводом тога? Да ли си причао са њим? Очекује то Хагс, очекује да попричаш са њим! Није ми ништа рекао о томе, али сам приметила“ изговарала је примачући своје усне Хагсовим. Пољубили су се. Љубили су се тако неколико минута окрећући се по кади, загњуравајући у воду пар пута. Када су престали рекао је: „ Нисам још, ма знаш какав сам ја неспретан у тим стварима. Ево, причаћу касније, ок?“. Ема се одвојила од њега, удахнула мирис кокоса и рекла „Ти си његов најбољи друг, разумеш...то је твоја дужност, и не треба да чекаш да ти ја кажем шта да радиш. Иван је увек ту кад је теби то потребно, буди човек, буди друг и врати му то! Пружи и ти њему ту привилегију доброг пријатеља, немој само ти да се користиш тиме“. Након што је рекла, загњурила је главу на тренутак, забацивши косу излазећи из воде. „Јел ме волиш?“ питала га је. После озбиљног лица, појавио се благи осмех на Хагсовом лицу. „Наравно прелепа, волим те толико...да је моја љубав на пример гориво, са количином тог горива би са космичким бродом могла да дођеш до оних твојих звезда, обиђеш сваку од њих горе и сигурно се вратиш на земљу овде код мене...и тад кад би се вратила...“ почео је да се смеје, мрмљајући наставак кроз уста „...осало би ти довољно тог горива да отвориш пар бензинских станица“. Његовом громогласном смеху се придружио и њен смех, смејући се тако дуже време без икакве контроле. Загрлила га је чврсто спуштајући своје на његове груди. Полако су престали са смехом, након чега је настала тишина. Лежали су тако заједно, мезећи једно друго. „Еј прелепа , нисам ти рекао, има следећег месеца неко такмичење у сликарству, портрети...мислио сам да се пријавим, шта кажеш?“ рекао је Хагс, љубећи је у косу. „Наравно дечко! Па то је супер! Напокон ћеш моћи да покажеш и искажеш тај свој таленат!! Подржавам те љубави у свему што радиш!“ узвратила му је пољупцем у груди. „Хвала прелепа, хвала...мораћу напорно да радим и твоја подршка ми је добродошла, могу рећи и неопходна.“ Говорио је то са пуно љубави, гледајући је у очи. Његово лице се опет уозбиљило „Сањао сам да сам сам, мало пре док сте ви гледали филм. Био сам на венчању, и био сам сам. Није било тебе!“. Не скрећући поглед са његових очију, после пар секунди рекла је „То је само глупи сан љубави, глупи сан. Можда смо и ја и ти превише оптерећени нашом будућности, па сањамо све те глупости. Не обраћај пажњу на то, ја сам мој већ заборавила. То је чиста глупост!“ Наставила је да га љуби по грудима, спуштајући главу према његовом пупку. „Волим те!“ рекла му је, након чега је загњурила опет своју главу. Хагс је лежао, осмехнуо се, и наредних пар минута гледао у жуту сијалицу удишући мирис кокоса, у том тренутку није размиљао ни о чему.
Чуло се изненадно лупање на вратима. „Друже, имаш позив! Мислим да је важан!“ чуо се пригушен Иванов глас са друге сране врата. Ема се у тренутку уздигла, а Хагс отворивши очи одговорио „Ма ко сад зове? Реци да сам у купатилу, купам се! Ко зове у један сат?!“ Глас му је звучао помало љутито. „Амарика. Позив је из Америке. Неки господин Едвард, на енглеском прича, тражи тебе.“ Зачуђено је одговарао Иван. Хагс је занемео, погледавши у Ему спазио је исто такав израз и на њеном лицу. У мислима му је била Олга, пекара и америчка амбасада,давне осамдесете. „Шта да му кажем Хагс? Човек чека на вези!“ изговорио је Иван после пола минута. Хагс се тргнуо, и изустио „Да. Да. Дај ми телефон, уђи, додај ми телефон“. Забринут израз лица није крио, узео је телефон у руке, прислонио на уво, и ћутао. Ема је седевши у већ хладној води гледала у Хагсове очи, не трепћући. Иван је већ изашао из купатила. Слушалица је на његовом увету била око пола минута након чега је спустио руку и прекинуо везу. Гледала га је у оборене очи, ухватила га за руку, спустила телефон на ладицу поред каде, и наставила са ћутањем. Хагс је лежао у кади спуштене главе. Пустио је врелу воду да тече у каду. Торнадо мисли му је разарао мозак, хтео је да нешто каже али није имао снаге, торнадо је захватио сваки његов део. После око пет минута је изговорио „Шта он сада жели?! Шта жели од нас?! Јавља се после двадесет година тек тако?! Као да је био на неком службеном путу, па се јавља свом сину близу повратка? Не иде то тако, не иде... Неће моћи да поремети мамин живот! Неће моћи да поремети мој! Ја немам оца, никада га нисам ни имао! Љутито је повисивао тон изговарајућу све то. Кап из његовог ока је додирнула сада већ топлу воду у кади. „Да ли је размишљао о мени када ме је сад назвао? Да ли је размишљао за мој живот, моју психу, емоције? Усудио се тек тако да ме назове, и да настави са животом. Без срама! Без размишљања! Баз потребе! . Напокон је подигао главу, Ема га је погледала право у очи које су благо сијале на једва жутој светлости. Обгрлила му је главу и снажно примакла пољубивши га. „Дошао је тренутак да се суочи са прошлошћу. Тренутак када је схватио да има сина, да му је потребан. Верујем да му није лако, јер и ако те је назвао после оволико јебених година, значи да није мирно спавао. Живео је са тим! Размишљао о теби. Желео те. Разумем га Хагс!“ рекла је спустивши главу на своје груди. „Разумем његов поступак и његову потребу да се суочи са тобом, да те упозна“ поново је подигла главу, али скрећући поглед од његових очију. „Да ли знаш колико би ја волела да мој отац, ма ко год то био, дође у ситуацију да то пожели...“ једва је изговорила, након чега је и њена суза кренула ка води. Хагс ју је привукао ка себи, угасио воду која је цурила из чесме и снажно загрлио прислонивши је на своје груди. Узвратила му је загрљај додавши: „ Никада у животу није касно за исправке и кајање, за оно што желимо да урадимо а нисмо смели годинама или нисмо били у могућности... и не треба осуђивати“. Склонила је прамен са лица и наставила: „ Јер увек је боље да оно што изгубиш у животу опет некад и негде нађеш и вратиш, него да цео живот са том празнином живиш, и знаш да је то заувек изгубљено. Оно што је тај човек данас урадио, на то је чекао целог живота. Оно што си ти сад урадио је страх и понос, две ствари које ти одузму многе ствари у животу. Ти буди паметнији. Живот је ту да га делиш са другима, а не да га чуваш само за себе“. Ема му је онда обрисала сузу са образа, пољубила га, устала из каде, огрнула мантил и позвала Ивана да дође. Када је Иван дошао, она је кренула ка вратима, пољубивши га у образ рекла: „Хагс има нешто да прича са тобом, има нешто да ти каже“. Изашла је и затворила врата за собом. Иван је стајао на улазу гледавши у Хагса, не видевши му лице кренуо је „ Ко је био? Ко је звао?“ Хагс је подигао главу, погледао га и одговорио „Едвард, отац, мој отац из Америке је звао, него није сад то важно“. Обрисао је лице, размишљајући о Еминим речима. „Сад си ти битан. Сада ћеш ти да причаш а ја да слушам. Сада ћу ја бити тај који даје савете ако будем умео. Брате, ти мени много значиш и ти то знаш, али ја се изгледа правим да не знам“ говорио је сигурно и гласно. „Ај додај ми ту тренерку да се обучем па идемо на кров. Хладно је, али идемо!“ осмехивао се говорећи. Иван се такође осмехнуо „Ајде, наравно! Увек!“. Хагс се обукао и кренуо ка крову са Иваном, загрливши га наставио да прича „ Слушај, ја тебе волим као брата, као оног брата на кога ми је овај човек што је вечерас звао ускратио прилику да имам. И ја сам њему вечерас ускратио прилику да има сина...али нећу, веруј ми нећу да будем он, нећу да будем такав. Прихватићу све. Та бол коју је он мени нанео не желим да и он осети, ако већ није. А сада, пустимо њега, сад сам ту да теби помогнем и дам подршку, као брат брату. Причај?!“ . Иван се насмејао, намигнуо Хагсу, отворио кровна врата, закорачио на снег и сео. Хагс је учинио исто. Вишња и Марко су се и даље ваљали по поду дневне собе, док је Ема у кухињи плакала. Размиљала је о мами и тати. Њу онакву каква јесте а њега онаквог како га је замишљала, помало сличног човеку са слике. Пун месец је лебдео изнад зграде, а звезда те вечери није било...