протест нама самима - неки тамо Кабул

http://www.youtube.com/watch?v=GuLlwUaEyr0
Наша Европа је проклета. Схватам то, из дана у дан, из сваког следећег трептаја мога ока, из сваког следећег погледаног филма, прочитане књиге и послушаних вести. И док се дивимо нечим направљеним, нечим зарађеним, свим тим материјалним стварима које нас окружују, које на крају крајева присвајају наше животе, мислим да ипак има правог живота негде тамо...тамо где због нечије кривице бомбе падају, тамо где се љубав насилно одузима, и мења новим стилом живота. Нама је oдавно замењен!! И срасли смо са тим, и сматрамо тај начин живота тако нормалним да смо скроз потиснули на страну оне праве вредности...
Иако неки тврде да још нисмо Европа, ја могу чврсто да трвдим да јесмо, и више него што смо ми тога свесни заправо. Проклета Европа и све око ње!! Велика је разлика између Истока и Запада, велика је разлика између сиромаштва и богатства, и велика и највећа разлика је између љубави и неискрености! Е то је највећи проблем, и то ме сваким даном све више боли, и смета...таква Европа! Не она политичка, него географска. Та жеља за нечим што уопште није наше, за нечим што уопште није део нас, наших живота, наше природе, ума и срца. Тај народ који је несрећан, похлепан, који је у заблуди...ти људи који су пакосни, завидни, хладни, а оповргавају све то,људи који имају емоције и љубав у себи, али су научени да скривају. Научени су да то не показују, да је то показатељ слабости, да је то срамота, да је то ружно... Е није моји грађани Запада!! Није то срамота!! Није срамота бити човек, није срамота неког волети, није срамота показивати ту љубав, показивати емоције, није срамота бити близак са људима, људи.... није срамота бити тужан, чак ни заплакати за неким или нечим, као што није срамота смејати се до тих истих суза. Људи су овде бахати, себични у неким ситуацијама, људи се устручавају, глуме, и што је најгоре од свега срасли су са тим, сматрају да је то нормално и не мењају се. Вероватно ћете рећи да грешим, али погледајте унаоколо...да ли видите неког ко је 100% искрен према вама?! Да ли имате неког кога безусловно волите и знате, сигурни сте да и та особа исто тако воли вас, а да то нису родитељи?! Да ли стварно мислите да су људи скроз искрени и да се не устручавају многих ствари? Да ли је и вас понекад срамота да нешто урадите? Да ли се некад и сами устручавате нечег? Бојите се шта ће неко да каже, да помисли?! Е па јебе ми се ко ће шта да каже!! Од данас па у будуће, искрено има да ми се јебе шта ће неко да каже!!! Имам да се понашам како ја хоћу, да исказујем шта ја хоћу и да волим, и да ме због тога не буде срамота!!! Ако сам већ рођен на погрешним координатама наше планете, нећу се повиновати и таквом животу. И ако мислите да има искрених људи које волите и који вас воле до те мере, несебично и безусловно, онда је тај број јако мали, јако мали. Толико мали и јадан да је срамота и да то говорите.
Не, људе није срамота да неког оговарају, да му напакосте, да пријаве неког, да буду завидни, цинични, да се туже, да се бију, убијају, мрзе, да уништавају све око себе, да загађују своје место, град, планету, није их самота да не помогну другима, да све своје чувају само за себе, и притом отимају осталима....све је то нормално драги моји, све осим да неког искрено волиш, и да та особа то зна, да не штедиш емоције и време, било то са девојком, родитељима или пријатељима. Погледајте своју децу!! Пуна су беса и мржње, пуна су негативне енергије које су ни од кога другог него од вас попримили, од вас научули да буду таква!!! Знам да у то не верујете, али то је јебена истина, ваша реалност, наша реалност!! Ви сте одгајили ту децу тако, ви јој намећете свој бес, своју себичност и мржњу... и не морате да верујете али ја знам да ви знате. Знам да сте негде свесни свега овога, само не желите да признате. Не желите да покажете и признате своју кривицу и покажете да сте и ви можда неискрени. И то је та реалност...реалност која ми се нимало не свиђа, са којом живим али која ми све више смета!
А људи тамо...они који немају ни упола онога што ми овде имамо, ни трећину него што имају ови мало западније, они драги моји имају и више од тога, више од онога што ћемо ми икада имати на овом проклетом месту...љубав у правом смислу те речи, искреност, блискост, срећу, наду и поштење. Све те ствари које ми или не поседујемо или их имамо недовољно. Они нису жељни, нису завидни, нити похлепни. Они воле, и то показују, без маске, без икаквог устручавања. Они су људи...

А ја...да сам могао да бирам, родио бих се тамо, и са знањем и чињеницом да ћу можда да погинем у тридесетој, ја бих ипак изабрао то место, где могу да будем отворен, срећан и природан...природнији него овде. И немојте се трудити да кажете да сам ја само човек са мањком љубави кад ово пишем јер имам је и превише, дајем и добијам, само скрећем пажњу на то какви смо уствари ми, онакви какви можда не желимо да будемо, или можда нисмо свесни, али смо то ипак ми...