No sleep!

Спава ми се, устао сам рано. Не раније него обично, али рано. И синоћ ми се спавало те сам легао одмах после поноћи. Пре него сам поклопио лаптоп, прочитао сам нову причу друга Стеве, познатијег ширим јавним масама као Мелкор Бауглир Моргот. Још једна његова болесна прича на мом блогу. Још један низ набацаних реченица склопљених у једно. Смејао сам се, и више но што је пред спавање потребно. Чудан неки хумор сложићу се, али забаван. Не знам тачно који је његов циљ при писању, какву реакцију прижељкује код људи, али ако је то смех, онда је донекле и успео. Барем што се мене тиче.

Но, да се вратимо на тему о којој желим писати. Заспао сам. Одмах након додира мог образа и јастука. Можда је и прошло пар секунди, док сам се наместио, лево, десно, опет лево, и то је то. Увек тако брзо заспим. Ја не тонем у сан, ја једноставно паднем. А оних љубоморних је на све стране. „Јао благо теби, ја не могу да заспим по сат, два“. Са оправдањем сте љубоморни, не знам шта бих радио када би такав проблем имао. Да лежим два сата у кревету и вртим се као крокодил при савладавању зебре? Мислим да би у том случају био ипак зебра. Благо мртвима. Него, занима ме и то да ли се време потребно да заспим односи и за будућу смрт? Да ли ћу морати досадно и мучно да полако тонем у смрт или ћу само тако, паф! У сваком случају, боље је то паф! (не мислим на паф неког аутомобила или ватреног оружја).

Да ли сте икада замишљали себе за тих осам сати сна? Како заправо изгледа тих осам сати ништавила, изузимајући оних пар минута снова, колико мислим да у просеку трају? Увек сам сматрао да је осам сати много, много времена за нерадити ништа. Увек су ми тих осам сати били бачено време и овако кратког живота, а без њих не могу. Сада сам ја љубоморан на оне људе који могу да функционишу са шест сати сна дневно, али ја без оних комунистичких осам нема шансе. Али више од тога, не! Знам да постоје фрикови који пола дана проведу у кревету. Шта се заправо дешава у нашем телу за тих фамозних и дугих осам сати? То је мало превише мировања, сложићете се...

Када неко каже „ја волим да спавам“, питање је заправо, шта ту тај неко воли? Поред тога што се ту ништа не дешава, не знам како можеш да волиш онда тако нешто. Наравно, свако када је уморан, прижељкује пар сати сна, али да волим да спавам, то ми је ван сваке памети. Почнимо од тога да заправо тих неколико сати и не осетите, већ изгледа као да вам одмах по склапању капака сат поред главе зврји. Све то некако, то спавање, заправо у нашем сећању прође за пар минута, ако не и краће. Шта ту има да се воли? Губиш драгоцено време које можеш и много свесније да потрошиш.

Такође ми нису јасни ни они људи који загину током спавања, па се успавају. Сат зврји пар пута, они се буде, па спавају, па се буде, па спавају, па се буде, и на крају одбитак од плате. Малтретираш мозак, малтретираш тело, а и тај јадни сат. Но, то је већ питање нечије одговорности и личног карактера.

Поред тога што је изрека „наспаваћеш се када умреш“ бесмислена, треба се водити њоме, јер тада те ни шеснаест сатова неће пробудити, па ће ти бити жао (то се тако каже) што ономад раније ниси устао, и драгоцено време на нешто друго искористио. Спавање убија, бавите се животом!

Одох да спавам...